Protagorina rečenica da je čovek mera svih stvari se kroz istoriju tumačila na dva načina, kao odraz relativizma, ali i humanizma. Čovek kao mera u prvom slučaju nam govori da svako tumači na svoj način pojave i činjenice. Dominacija interpretacije. Dok se drugo tumačenje odnosi na to da je čovek u središtu svega. U današnje vreme ta dva tumačenja su se slila u jedno, sve se vrti oko pojedinca (naizgled), gde je svako u pravu, kao i to da je čovek u središtu. Prividno mnoštvo važnih. Glupost koja vekovima o(p)staje.

Osnovna zabluda savremenog čoveka je vera u slobodnu volju, gde mislimo da je naša originalnost autentična, kao i vera u antropocentrizam, u čoveka koji je u središtu svih stvari. A istina je da smo često duhovno pasivni i da mislimo ono što nam je nametnuto da treba da mislimo, kao i to da smo sa izmeštene tačke gledišta kao pojedinci nebitni.

Naivno predubeđenje o važnosti čoveka je u istoj ravni sa zabludama predaka koji su verovali da je naša planeta u središtu kosmosa. Dominacija čoveka u odnosu na druge subjekte prirode je nešto što nam je servirano, nešto što je osmislio čovek, zapisao, definisao, uklesao i normirao i dobro poveo računa da se privilegovani položaj svoje kaste sačuva. Ali izmestimo se za trenutak u drugi ugao. Istine, činjenice i poredak mogu da postoje mimo jezika, potpisa i pečata. Činjenica je da čovek nije jedini na planeti, kao što je i činjenica da planeta Zemlja nije jedina planeta sunčevog sistema, kao što je, takođe, činjenica i to da ni sunčev sistem nije jedini u kosmosu. A i pitanje je veličine i (bes)kraja kosmosa. No, vratimo se na čoveka. On je samo konstitutivni deo jednog šireg sistema, nikako dominantni faktor. Svoju tvrdnju mogu matematički da dokažem. Uzmimo sva stvorenja na planeti koja postoje, popišimo ih i napravimo prostu računicu koja će nas dovesti do toga da je čovek samo deo i to deo dela sveukupnosti.

Iz veka u vek, iz decenije u deceniju, sa napretkom industrijalizacije, nauke, a kasnije i informatike, čovek je usavršavao bahatost i narcisoidnost, naučen i navučen na konzumerizam. Ti si bitan, sve se vrti oko tebe, ti si mera svih stvari, i kao pojeinac i kao ljudsko biće; bahati se, lomi, pali, prljaj, zagađuj, ubij životinju, jer bitan si ti, ti, ti. Ali ova zavodljiva mantra nije upućena pojedincu, već mnoštvu ti koji ogrezli u sujetu postaju vojska, ali ne elitni odred, već odred robova koji su tu da glasaju za nekoga, da stvaraju kapital za nekoga, da grade moć nekome. Topovsko meso. Nemam ništa protiv nauke i napretka, ali da oni kao prometejska vatra služe svima nama na planeti i šire, a ne pojedincima.

Iako čovek ima svest o limitiranosti života, ponaša se kao da će večno živeti u ovom, materijalnom, svetu. Kao vrednosni model nude nam se zvezde sa trista pari obuće, plastificiranje tela, ne šminkanje, već malterisanje lica, jedna artificijelnost koja košta. Prvo se formira idejni, teorijski sistem i vrednosti, a onda se ponudi rešenje. A rešenje uvek ima cenu. Otud prepuna kolica u supermarketima, kredit na kredit, cipela na cipelu, potrošnja kao perpetum mobile. Neumerenost koja nas vuče u robovlasnički odnos. Proširiti potrebe,  a samim tim i troškove. U lutkarskoj seriji Laku noć deco glavni junaci su životinje, lutke. U jednoj epizodi  se pominje vešplav, odeća za rep. Ne bi me čudilo da nam po marketima vešplav prodaju. Nema veze što čovek nema rep, marketinški magovi će naći način da nam objasne zašto nam je baš vešplav potreban.

Religijski koncept samo naizgled ne stavlja čoveka u prvi plan. Bog u religijama jeste vrhovna vrednost i nudi nam se oboženje kao metod dobra, ma šta to značilo. Ali opet je čovek i njegovo ponašanje, kao i interes, u središtu, na štetu ostalih bića na planeti. Da ne pominjem da je u svim dominantnim religijskim konceptima žrtvovanje životinja nešto najnormalnije, da se religije ne bave pitnjima životinja, dotle da se pas u islamu smatra za grešnu životinju. Te je primera radi u državu Iran zabranjeno uneti psa, dok se zabrane ne odnose na mačke. Zgražavamo se nad Kinezima koji jedu pse, isti mi, vajni evropljani sa teletom, janjetom i svinjčetom u ustima, čiji jauk pred klanje još nije utihnuo. Na kraju se sve svede na nasilje i banalnu moć koja je često prividna, kao i na potrebu da se očuva privilegovan položaj. Naseli smo na ti, ti, ti, a naseli smo zato što smo sujetni i slabi na ja, lenji da pružimo otpor.