Pre neki dan gledala sam emisiju Nedjeljom u dva,  stari intervju pisca Frederika Begbedea. Upotrebio je izraz “teror lepote” i skrenuo je pažnju da je imaperativ današnjice “ne smete biti stari, ružni i debeli.” Uporedio je reči fešn i fašizam i uporedio je mehanizme modne industrije i fabrikovanje lepote sa mehanizmom fašizma i totalitarnih sistema

Ovo neće biti tekst o Begbedeu, ovo će biti tekst o fizičkoj lepoti, ukusu i slobodnoj volji.

Dok hodamo između rafova, odzvanjaju reklame u podsvesti, mediji i uticaj, sliti i sublimirani u jednu zaraznu rečenicu želiš biti lepa, želiš biti negovana. Gledam kreme. No, pre nego što nanesemo kremu na lice, treba da ga očistimo specijalnim tonikom prigodnim za tu svhu i da isperemo specijalnom vodom, nikako česmušom, koju takođe moramo kupiti. Prvo treba razlučiti želimo li kremu za lice, ruke ili telo (u tom slučaju ni ne govorimo više o kremi, već o mleku). Ako želimo kremu za lice, moramo prvo da se opredelimo za kakav tip kože ili možda za peglanje bora. Ako se pak opredelimo za ovu poslednju, sledi novi izbor. Da li odabrati onu sa koenzimom q10, sa kolagenom ili hijeluronskom kiselinom? Sve tri stavke imaju isti cilj, da zaboravimo na matičnu knjigu rođenih i brojke. Kupiti onu za populaciju od 35 do 45 godina ili neke druge starosne kategorije? Taj izbor je lak, jer znam koliko godina imam. Još uvek. Ali onda slede nove dileme. Dnevna krema ili noćna krema? Kažu da je najbolje imati obe. Slede nova uputstva. Želiš biti lepa, želiš biti negovana. Kupljena krema nije namenjena za osetljivi deo oko očiju. Ništa zato, naši omiljeni brendovi su se pobrinuli da nastane nova krema, isključivo namenjena toj regiji. A šta ćemo sa usnama? Njih treba mazati labelom. Tržište je prezasićeno. Sapun bez parabena i sulfata! Pasta za zube bez floura! Šamponi sa nacrtanom velikom narandžom, a u sastavu piše da postoji ekstrakt narandže koji je zastupljen manje od jednog procenta. Sapun za intimnu regiju, da ne bi slučajno narušile ph vrednost. Krema za pete, kako se ne bi desila zadebljanja. Gel za kosu, ulje za kosu, vosak za kosu, maska za kosu. Kraja nema. Verujem da će se industrija pobrinuti da uskoro nastane (ako već nije) krema za laktove, za nadlaktice, za podlaktice. Želiš biti lepa, želiš biti negovana. Sa tom mantrom, kao sa štapom i šargarepom, gde je šargarepa obećana lepota, motivišu nas da dajemo novac. Dokle ima novca, ekonomski kreativci će da smišljaju i namenu. A da se ne upuštam u priču o kozmetici i plastičnoj hirurgiji, tekst tada zaista ne bi imao kraja.

Želiš biti lepa, želiš biti negovana. A negovana žena mora da ima počupane obrve i izdepilirano telo, da ne hoda kao kakva šumska diva sa dlakama ispod pazuha i bez farbe na kosi. I ne samo žena. Kozmetičko-hirurški trendovi nisu zaobišli ni muškarce. Čak ni Putin nije odoleo nožu, botoksu, čemu li već. Čak ni on nije imun na želiš biti lepa, želiš biti negovana.

Ideal fizičke lepote menjao se vekovima. Vilendorfska Venera je oličenje rudimentne fem fatal. Za antičke Grke, lepota je bila u simetriji i ravnoteži. Platon nam je govorio o kalokagatiji, tačnije da je lepo ono što je i dobro. Sa dolaskom hrišćanstva, ideal lepote se odnosio na moralnost. Po selima, lepota je uključivala fizičku snagu. U dvadesetom veku ideal fizičke lepote se vezivao za erotizam, dok je u dvadeset i prvom od erotizma migrirao u jedva prikrivenu pornografiju.

Kroz umetnost, prvo slikarstvo i književnost, a potom kroz film, nametan je ideal ženske lepote. Kasnije kroz modnu industriju. A danas kroz marketinške agencije. Paradoksalno je to da su oni koji su nametali ideal, uvek bili muškarci: slikari, pisci, reditelji, dizajneri.

Ali ono što je zajedničko svim vremenima je novac kao ulaznica. Pa i za lepotu. U istom intervjuu Begbede je pričao o pariskim i evropskim klubovima koji na ulazu imaju “fejs kontrol” i da puštaju samo lepe. A kad je voditelj Stanković upitao pomalo provokativno gosta kakva mu je prođa, da li ga puštaju i da li je on lep čovek, Begbede mu je odgovorio da je nevažno da li je lep, jer je poznat i kao takav uvek može da prođe. A ja bih dodala da ko je poznat ima i novca. A novac neće obezbediti lepotu onu nezavisnu i integralnu, ali hoće diktiranu. Lepotu koju su nametnuli marketinški magovi posredstvom mode i pop kulture.

Verujem da u životu čoveka ima mnogo manje slobodne volje nego što mislimo. Ponavljanje stvara stereotipe. Stereotipi formiraju trend. Trend utiče na  ideale. Ideali utiču na ponašanje (i trošenje novca). Imati to što je nuđeno je prestiž, a tako se onda podsvesno formira i ukus.

Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka psiholog Stenli Miligram sproveo je eksperiment kojim je hteo da istraži koliko su pojedinici (ne)spremni da se odupru naredbama autoriteta. Napravio je atmosferu performansa gde su jedni sarađivali, a drugi bili pokusni kunići. Uglavnom, saradnici su zarad eksperimenta davali pogrešne odgovore, a stvarni ispitanici su morali da ih kazne elektrošokovima različite voltaže. Suština je da su slušali šta im autoritet kaže, a nisu se obazirali na jauke “žrtve”. Naravno, sve je bila farsa, jauci su bili lažni, sve je samo dobro organizovani eksperiment, ali ispitanici to nisu znali. Suština je da je preko 60% ispitanika bilo spremno da bespogovorno sluša nadređene. Ovaj eksperiment nam govori puno toga i o marketingu, trendovima, pa i lepoti. Prvo se uspostave autoriteti, a onda oni diktiraju trendove, a samim tim i ideal lepote  Jedan dizajner postane dizajner od autoriteta, kada ga promoviše javna ličnost (najčešće iz sveta filma ili muzike) koja već ima autoritet. I sa te pozicije se formiraju ideali fizičke lepote i trendova, a na taj način se posredno utiče i na ukus ljudi, gde smo ubeđeni da nam se nešto samo sviđa, a nismo ni svesni koliko nam je to nešto nametnuto.

Čak i najpriznatija fizička lepota vremenom gubi priznanje. Nema ništa tužnije od statusa bivše lepotice. Prolaznost lepote demantuje njenu moć i čini da se ljudi osećaju anksiozno, u grotesknoj borbi sa prolaznošću i vremenom, bitkom koju ničije telo nije dobilo. Antinoj je bio ljubavnik cara Hadrijana. Stradao je sa 16 godina. Nema preciznih istorijskih podataka o tome zašto je stradao, ali jedna od pretpostavki je i ta da se uplašio starenja i toga da neće više Hadrijanu biti po volji, da će izgubiti moć. Čak i ako nije istinito, ovaj primer odlično ilustruje strah “lepih” od gubitka oružija.

A ako lepota čak i trenutno daje moć, koji su okviri te moći? Da li je obletanje muškaraca oko suknje moć ženske lepote? Ili što će dotična steći drugarice koje će se pridružiti da i one budu obasjane svetlima lepote? Letovanje u Dubaiu? Osmesi? Priznanje? Aplauz? Ispružen balav jezik? I da li je platonsko divljenje lepoti samodovoljno? Hoće li doći momenat kada će posmatraču dodijati samo da posmatra i čini ustupke? Da li dođe sve na naplatu? Koliko je moć moć? Da li je moć divljenje drugih? I šta ako neko ko je navikao da mu se dive primeti da se komplimenti proređuju? Sve su to pitanja koja relativizuju moć fizike lepote, vremenski je limitiraju i dekonstruišu kao takvu. I, na kraju krajeva, zar ne bi lepota trebalo da bude nešto subjektivno?

Za mene lično fizička lepota i privlačnost sadržani su u balansu, u tome ko kako sebe nosi, kako se odnosi prema prirodnim datostima, koliko prihvata svoje mane, koliko dozvoljava da ono unutrašnje zrači spolja, koliko ima sigurnosti i samopouzdanja, hrabrosti i čestitosti. Te osobine se itekako vide i spolja. Umeće gledanja i sagledavanja se usavršava sa godinama. Oni koji potpadaju pod ono što Spinoza naziva tužne strasti (gnev, ljutnja, nipodaštavanje, ruganje, zavist) i ko je slab pred porocima, autoritetima, trendovima i ostalim ispruženim kažiprstima ne mogu mi biti lepi.

Fihte koji je bio upućen u postojanje više filozofskih sistema zaključio je da jedni biraju jedan sistem, a drugi druge, ne zato što je jedan bolji od drugog, već se opredeljujemo u zavisnosti ko je kakav čovek, jer filozofski sistem nije nešto mrtvo. Isto to moglo bi se reći i za estetske stavove, ali i lepotu. Naši izbori dosta toga govore o nama samima.  

Nekada su se mrtvacima pravile posmrtne maske. Danas stavljamo te maske dobrovoljno (ne, to nisu korona maske), načinjene od laži, obmana i svemogućih kozmetičkih preparata, a neretko i od plastike, kovčeg sačinjen od lepote u kome se naše odistinsko ja smanjuje do nestanka. Postoji deo u bibliji koji kaže taština nad taštinama, sve je taština. I to je ključ. Iza svih slabosti i zala stoji sujeta i hipertrofirani ego.