MASKA ČAPLINA (priča)

 

Ako smo pali bili smo skloni padu.

Branko Miljković

Stari crveni budilnik histerično se oglasio poput prvih petlova. Buđenje. Sve u stanu bilo je staro, pre bi se moglo reći demode, nego retro. Prošlo je više od dvadeset godina kako mu je majka umrla (oca nikad nije upoznao, braće i sestara nije imao) i u stanu je sve ostalo kao i pre njene smrti. Od starog regala, preko šustikli, do majčinih haljina koje su uredno visile, okačene na ofingere, u starom šifonjeru. Kao da je sa tim stvarima hteo da zadrži majčin duh u boci od stana. Stari zidni sat sa klatnom bio je jedini zvuk, muzika stana. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… I tako danima, godinama, decenijama. Često je čežnjivo gledao majčine haljine milujući ih. Jedino moderno bili su kompjuter i mobilni telefon. Nekada je jutarnja rutina počinjala sa kafom ili čajem, sada, uz pomoć korisnog internet saveta, dan je kretao tako što bi podgrejao vodu i tako toplu iskapio je naizust. Zdravo je, valja se. Onda bi uključio računar i prvo bi pregledao poštu i mreže. Uvek je postojala neka ona sa kojom se mesecima dopisivao. I sa kojom bi komunikacija prestala kada bi dotična tražila da se upoznaju. Osećao je nelagodu pri pomisli na ženu od krvi i mesa u blizini manjoj od dva metra. Što su one dalje, on je bio tvrđi, bio je više muškarac. Dok bi u fizičkoj blizini žena bio neoprostivo mek tamo gde ne treba. Zato je odabrao dame iz Australije ili neke druge daleke zemlje sa kojima je uz pomoć gugl prevoda komunicirao i razmenjivao slike. Nakon pošte i mreža pregledao je portale dnevnih novina. Politiku je preskako, to nije moja stvar, bogu božije, a caru carevo, kao i crnu hroniku, pu, pu, zlu ne trebalo, tračeve bi katkad pogledao, ali isključivo da bi ispunio dnevnu dozu zgražavanja, sve sa pogledom više desetina sekundi fokusiranim na kropovanu sliku ženske figure, na njene sise i dupe, pa ovo je strašno! Voleo je tekstove koji nas upućuju u činjenicu kako smo prepametni. Ko vidi pandu na slici taj je nadprosečno inteligentan! Uvek bi sa interesovanjem i pažnjom pročitao tekstove o problemima muškaraca srednje dobi. Život počinje nakon pedesete! Zanimali su ga poučni tekstovi o načinu ishrane i, uopšte, kako živeti. Kao da je život IKEA stolić kog po uputstvu treba sastaviti. Način na koji perete zube govori kakva ste ličnost! Sedam saveta za savršene trbušnjake! Kako do savršenih mišića! Kako do savršene linije! Savršenstvo kao imperativ i Mont Blan, u svakom slučaju. Fanatično je bio zainteresovan za tekstove o belom luku i sodi bikarboni koji će spasiti svet, kao i decenijskoj novinarskoj dilemi, maslac ili margarin. Godinama je izbegavao slaninu i svinjsku mast, jer su portali upozoravali da su kancerogeni, ali pre izvesnog vremena su demantovali sami sebe, odnosno, preneli su rezultate najnovijih istraživanja koji nedvosmisleno idu u prilog tezi da slanina i svinjska mast nisu kancerogeni. Šta više, zdravi su. Pekao je slaninu za doručak, potom je jeo i onda prao sudove. Obukao je teget pantalone ispeglane na crtu i belu košulju, stavio opasač i prazan pištolj, kako pravila nalažu (po zakonima RS radnik obezbeđenja ne sme da nosi napunjen pištolj) i otišao na posao. Radio je kao obezbeđenje u Manijus banci. Bez obzira što je pištolj bio prazan, bio je ponosan na svoje radno mesto i obavljao ga je revnosno. I tog dana autoritarno je podviknuo na bakicu gospođo, ne možete preko reda!, upozorio je neku neposlušnu nogu koja je zgazila graničnu liniju ispred šaltera. Uz to, stalno je motrio da neko od klijenata ne uzme hemijsku sa pulta koja je bila vlasništvo banke, a ljudi su imali običaj, mahinalno ili možda ne, da nakon što potpišu uplatnicu ili neki drugi dokument, da je stave u svoju tašnu. Naročito se osećao važnim i potrebnim kada bi neka zbunjena glava ušla u banku i pitala ga za neku informaciju. Kada se vratio u stan, tramvajem kao i obično, sve je bilo isto, ali sve je bilo drugačije. Kao i obično, gledao je top šop kako ćete danas kupovati, kupovaćete iz vaše fotelje i naručio gomilu bespotrebnih stvari. Opuštao se uz surfovanje internet kloakom. Na jednom portalu ugledao je naslov Saznajte za samo dva minuta da li bolujete od šizofreije! O šizofreniji je znao samo toliko da je to psihička bolest pri kojoj se halucinira. On ne halucinira. Zdrav je i radno sposoban. Ali tekst je ipak otvorio i pročitao, test koji koriste svi najpoznatiji psihijatri, klikni na video i saznaj da li boluješ od šizofrenije. Poslušno je stavio kurzor na link videa i gledao je. Nakačena na metalnu šipku koja se okretala, stajala je maska Čarlija Čaplina, sasvim identična vašarskim maskama kakve su se nosile u detinjstvu. To su maske napravljene od tanke plastike koje imaju ispupčeni i udubljeni deo koji stavljamo na lice i veoma tanku gumu privezanu sa dve strane maske kako bi mogli da je nataknemo na glavu, a da ne spada. Ljudi sa kovrdžavom i, uopšte, bujnom kosom lakše su nosili masku, nego ćelavi i kratkokosi, tankokosi i malokosi. Takva je bila i maska Čaplina iz testa, samo bez gumice. Gledao je kratki video, maska se okretala na šipci i u jednom momentu delovalo je kao da su u pitanju dve maske prilepljene jedna na drugu, tako da deluje ne kao dečija maska sa ispupčenim i udubljenim delom, već više kao dve Janusove glave. On, radnik obezbeđenja banke Manijus, on kog je zakon ponizio tutnuvši mu prazan pištolj u ruke, on koji je težio da uvek pravovremeno otkrije obmanu, on koji je završio osam razreda osnovne škole i četiri razreda srednje ekonomske, uskliknuo je ne postoje dve maske, ovo je optička iluzija. I na pitanje iz ofa koliko maski vidite odgovorio je naglas jednu! A onda je isti taj bezimeni glas, kompjuterski modifikovan rekao ako mislite da su ovde prisutne dve maske, niste u pravu, ali nemate šizofreniju. Mozak zdravog čoveka sklon je optičkim iluzijama. A ako je vaš odgovor “jedna maska”, odgovor je tačan, ali je vreme da posetite psihijatra, jer samo mozak osobe obolele od šizofrenije nije sposoban da potpadne pod moć optičke iluzije. Kraj. Tišina. Panika. Smak sveta. Znači, oboleo sam, imam šizofreniju, pomislio je krajnje ozbiljno. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… Da, bilo mu je jasno da halucinacije nema, da nikad nije imao nikakve ispade i napade, ali upravo je rešio test koji su naučnici ustanovili i test je nemilosrdno rekao svoje. Pogledao je oko sebe, ništa više nije bilo isto. Tačnije, znao je da ništa više neće biti isto. Budilnik će postati petao panker, sat sa kukavicom operska pevačica sa velikim podvaljkom, majčine haljine će same da hodaju, njegov mali stan pretvoriće se u grobnicu. Da, ništa više neće biti isto. Ali još uvek budilnik je bio budilnik, sat sat, šustikle šustikle, a haljine haljine. Ali ništa više neće biti isto. Test je svoje rekao. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… Sedeo je nepomično, kao da čeka šizofreniju da uđe u njega. Kao da čeka da ga otme od realnosti. Međutim, ništa se neobično nije dogodilo. Ali on je znao da ništa više neće biti isto, jer test je test i uzeo je u ruku slušalicu starog fiksnog telefona sa starinskim brojčanikom koji se okretao. Pozvao je hitnu pomoć i rekao je paničnim glasom kako će oboleti od šizofrenije i da hitno dođu po njega. Sa druge strane žice verovali su da se neko sprda sa njima, čas ravnim glasom, čas hostilno, tražili su, molili i vapili da ih više ne zove, ali, sa druge strane, i on je vapio glasom čoveka kom preti opasnost i na posletku, došla su po njega kola hitne pomoći i odvela ga u dežurnu psihijatrijsku ustanovu. Tražio je da ga vežu, jer ne odgovara za svoje postupke. Znate, oboleću od šizofrenije, ko zna šta ću videti i raditi, bolje me vežite. Zbunjeni medicinski tehničari izvukli su konopac (kog uvek nose sa sobom kad idu po psihičke bolesnike) i vezali mu ruke. Dežurni psihijatar rutinski ga je ispitao, čime se bavi, da li je oženjen, kakva mu je stolica, kako spava, sa kim živi, da li je piškio kao mali, jel sisao palac i još gomilu pitanja, koje on, radnik obezbeđenja sa pištoljem bez metaka, nije razumeo. Objasnio je doktoru kako mu se pre par sati život promenio, kako je rešio test Maska Čaplina koji mu je otkrio da ima šizofreniju i da iako ne čuje glasove i nema halucinacije, da je pitanje kad će da poludi. A onda je počeo da plače savijen na stolici. Kao da je hteo da se vrati u položaj fetusa. Čuo je zvuk zidnog sata u dobro poznatom ritmu …tik-tak, tik-tak, tik-tak…  Doktor je ustao i tako stojeći ispred radnika obezbeđenja povijenog kao smoki, veliki i moćan, sa nadlanicama na kukovima, gde ruke i laktovi liče na krila, kao anđeo u belom mantilu, kao nikad upoznati otac, kao davno umrla majka, rekao je smirite se, biće vam bolje. Ja ću učiniti da vam bude bolje. Tehničarima je naredio koje suspstance da mu daju, primio je nekoliko injekcija i ubrzo je osetio mir i olakšanje. Sproveli su ga na njegov novi krevet. Čuo je kašljucanje cimera, mljackanje, nečije pitanje kad ću ja kući?, osetio je miris nekupanja i oznojenih tela, a onda ga je preplavio neki čudan mir, blizina ljudi i lekovi ulili su mu neko prijatno osećanje,  a potom je zaspao. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… Spavao je dugo-dugo, više od petnaest sati. Kada se probudio pomislio je ovo je moja nova porodica; nije tako loša šizofrenija, a onda je krajičkom oka ugledao novine na stoliću cimera na kojima je velikim crvenim slovima stajao naslov koji je informisao o dešavanjima u rijalitiju Miki j***o Nadeždu u štali! Zatim Zavirite u luksuzni dom Lepe Brene, ekskluzivne fotografije! I sasvim malim slovima, ali dovoljno velikim da se uoči, Test koji je zaludeo svet: tačan odgovor znaju samu šizofrenici i geniji! Njega, radnika obezbeđenja banke Manijus, nešto štrecnu, ali to nisu bili strah i zebnja, već nada i optimizam. Eto objašnjenja! Šizofrenici ili geniji! A ako ja nemam halucinacije onda nemam šizofreniju. Ali pošto sam video jednu masku, a ne dve, onda to znači… Uzbuđeno je ponovio misao u silogističkom transu onda to znači… Znači… Oduvek sam znao da ima nešto u meni, neka posebnost, neki značaj… Genije! Uzviknuo je na sav glas Ja sam genije! I nastavio je opsesivno da ponavlja tu rečenicu. Cimeri su mu vikali da ućuti, tehničari su došli sa injekcijom, osetio je da ga je igla bocnula, ali nije mario za to, jer ta igla nije bocnula dupe običnog čoveka, već dupe genija. Osetio je sreću. Osetio je mir. Zaspao je spokojnim snom jednog genijalca. …tik-tak, tik-tak, tik-tak…

2020.