Svake godine krajem januara javnost se uskomeša oko dodele NIN-ove nagrade. Pravo vreme da izmile pipci sujete i egoizma iz svakog od nas. Da, znamo svi da su nagrade, ne samo NIN-ova i ne samo književne, i ne samoo u Srbiji i Balkanu, u neku ruku politizovane i produkt zbira ukusa nekoliko pojedinaca koji nađu najmanji zajednički sadržalac tih ukusa. I? Šta ćemo sad? Tako je bilo, jeste i biće i ne vidim zašto kukati nad zadnjim vremenima i odlukom. Naročito kada nismo pročitali ni 10% konkurentnih naslova. Hteli mi to priznati ili ne u umetnosti se veliki deo afiniteta svodi na ukus. To nije kviz i sport gde subjekti sakupe određeni broj bodova koji ih pozicionira na tabeli. U umetnosti (kao i u ljubavi) preovlada ono lično. Veliki zlotvor Staljin koji je ljude ubijao kao muve bio je slab prema Bulgakovu, jer je voleo njegove knjige. Neke je ubio i za mnogo manje upućene kritike, ali prema Bulgakovu je gajio izvesnu slabost (onoliko koliko je bilo moguću sa takvim mentalnim sklopom). Nešto (kao i neko) nam se dopada ili ne dopada. Kao i mi i naše delo drugima. Tu nema mesta za ljutnju i sujetu, jer to nije lopta koja je transparentno prešla liniju. Ako neko ignoriše naše delo ne znači da je ono loše, već da tog nekog nije dotaklo, tačnije, nije mu/joj se dopalo. Kao i mi ako se ne dopadnemo nekom ne znači da smo ružni i neprivlačni, već smo određenoj osobu ružni i neprivlačni. I tu nema mesta ljutnji.

Vreme je da odrastemo i prihvatimo realnost kao takvu, a ne da kmečimo kao uplakani trogodišnjaci i vučemo druge za rukav sa rečima „necu vise da se iglam!“

Pitanje je da li mi stvaramo za nagrade ili stvaramo iz unutrašnjeg poriva pa očekujemo nagradu kao pozitivnu posledicu. Džojsa su u svim mogućim izdavačkim kućama odbili, ali on je sledio svoj unutrašnji (stvaralački) glas i na kraju je sve došlo na svoje mesto. Umberto Eko i Milorad Pavić su stekli slavu posle pedesete. Van Gog nakon smrti. Možda naše vreme dođe nekad, možda i nikad. Ono što je važno je da sledino taj unutrašnji glas i iskoristimo apsolutnu svu mentalnu, fizičku i stvaralačku snagu. I da možemo sebi reći „dala/dao sam sve od sebe“.

Sve to ne znači da sam ravnodušna prema nagradama, da bilo bi mi drago da neko obrati pažnju na ono što radim, ali ne pod svaku cenu i naravno da neću da panjkam i narcisoidno omalovažavam one koji mi nisu uzvratili ljubav.

Jedini pravi, pravedni i nemilosrdni žiri je vreme. Ono nekom svojom dinamikom sudi i presuđuje. Ono daje duplu krunu ili je oduzima nagrađenima oteravši ih u zaborav ili nenagrađene nagradi rehabilitacijom i opstankom. Hoćemo li i protiv vremena da pišemo peticiju?