Kad sam se 1993. godine doselila u Mladenovac, Makovica je izazvala u meni istovremeno strah i divljenje. Doživljavala sam je kao neko NLO postrojenje iz filmova. Uticala je da se mašta razigra, ali sa njom i određena doza konspiracije i (ne)realnog straha. Kasnije se konverovala u inspiraciju te sam je indirektno pomenula u romanu Glasovi prozora.

Putem video snimka iz sadašnjosti zavirite u moje detinjstvo:

Advertisements