moskvic

U ranom detinjstvu, da me je neko pitao kako se zove savršenstvo, rekla bih Moskvič. Za one koji ne znaju, to je dečije vozilo, automobil, na pedalski pogon. Pedale se nisu okretale kružno, kao na biciklu, već su se noge, stavljene na pedale, gurale ka napred i tako pokretale mehanizam (nešto kao sajle) koji je rezultirao da se točkovi okreću. Imao je i volan kojim smo usmeravali kretanje. Volan, točkovi i školjka Moskviča bili su replika pravog automobila i imali su u sebi, da tako kažem, dozu ozbiljnosti. To što sam imala priliku da se nekoliko puta provozam u njemu pružilo mi je ogromno zadovoljsvo i sreću, ali i nemir i čežnju, jer sam silno poželela da imam moskviča, ali oni se više nisu prodavali, a i da jesu, verovatno su koštali pravo bogatstvo. Opsesija moskvičem mi je u toliko čudnija što danas, kao odrasla osoba, nisam fascinirana automobilima i automobilizmom. Tad, krajem osamdesetih i početkom devedesetih postojala su mnogo savremenija dečija vozila, od bicikla bmx do automobilčića na akumulator, ali samo moskvič je imao „taj“ sjajm, da ne kažem božansko isijavanje. Tokom rata u Bosni, moj rođak Dejo i ja smo sasvim slučajno, na improvizovanoj deponiji, našli ulubljeni zeleni moskvič, sa pokidanom sajlom koja povezuje pedale i točkove i sa skinutim jednim točkom. Imao je falinki, ali ono što je najbitnije, preostala tri točka i volan su bili na mestu, a po mom tadašnjem mišljenju, volan i točkovi su bili duša moskviča. Ponosno smo ga odneli u podrum mojih babe i dede, kao ribari veliki ulov. Čak nas ni moja majka nije uspela osujetiti konstatacijom „to da valja, ne bi vas čekalo“. Našeg „soma“ smo planirali restauirati posle rata i deliti vlasništvo. Međutim, pre nego što se rat završio, otišla sam u Srbiju, a nešto kasnije, Dejo se odselio u Višegrad. Nismo se videli više od dve decenije, a sudbina moskviča mi je i dan danas nepoznata.

bob

U zimskim danima čeznula sam za dečijim, narandžastim (samo su u toj boji postojale) bob sankama koje su imale ručke za upravljanje kao bicikl ili motor. Deda Mišo mi je napravio teške „domaćinke“ i roditelji su mi kupili lagane i brze drvene sanke, ali avaj, bob nisam imala i to me je peklo. Imao je sedište kao motor tomos i nije bio nešto naročito brz, uz to, zbog težine nije se baš lako vukao do brda. Međutim, tako mi je bio lep i moćan i užasno sam ga želela. Nisam ga nikad imala.

album

1990. godine otac me je „inficirao“ fudbalom. Predstojeće svetsko prvenstvo u fudbalu mi je predstavljao kao nešto veoma važno i ja sam mu poverovala. Kupio mi je album u koji su se lepile sličice. Kolio znam, i dan-danas taj metod se upražnjava kada su prvenstva u opticaju. Ako uzmemo u obzir da su roditelji leta ’90. sezonski radili na Hvaru, a ja dobila boginje i prošetala Hvarom samo do lekara, malo šta mi je ostalo za zabavu. Jedna razonoda su bili stripovi, a druga, album i panini sličice koje su mi kupovali. Boginje su prošle, prvenstvo se završilo, Jugoslavija ispala, Nemačka pobedila, vrtela se imena kao Maradona, Valderama, Stojković, Pančev, Mateus, Maldini i sl, vratili smo se u Bosnu, ali album još nije bio popunjen. Ali ne samo moj, već i albumi ostale dece koja su muku mučila sa duplikatima i menjanjem. Komšija Deni je imao bogate roditelje koji su mu kupovali na desetine kesica odjednom i, prirodno, prvi je popunio album. A, eto, ja sam čeznula da budem ta koja će biti prva. Ne znam zašto mi je to bilo tako važno, verovatno neka dečija sujeta. Album sam popunila, ali znatno kasnije.

aladin

Tokom devedesetih opčinile su me igrice. Komšija je imao kopiju soni plejstejšna, kupljen na mladenovačkom buvljaku, na kome smo igrali Super Marija i tenkiće. Bile su tu i one patke za gađanje, ali ta nam je bila manje zanimljiva. Naravno, favorit nam je bio Super Mario. U lokalnom video klubu postojala je mogućnost da se igraju sega mega igrice i da se plati utrošeno vreme, kao i igraonica sa arkadnim igrama, bilijarom i stonim fudbalom koji su funkcionisali uz pomoć kupljenih žetona. Svaki dobijeni dinar sa mnogo nula trošila sam na igrice, u hitnji i strahu da će galopiurajuća inflacija pojesti vrednost. Omiljena igrica mi je bila na sega megi Aladin. Toliko sam je volela da mi se samo po glavi vrtela melodija  i slike iz te igrice. Danas, umem da skinem, krekujem i instaliram bilo koju igricu, ali to više nije to vreme sankcija i mraka, niti sam ja više to dete. Sad je sve dostupno, ali ne više željeno istom strašću.

trenerka

Pubertet sam prošla devedeseteh u jeku dizel kulture, što je na neki način uticalo na mene i moju generaciju. Sad zvuči smešno, ali tad sam čeznula da imam najke dvojku i četvorku, nešto kasnije i šesticu. Sva  tri modela su imala vazdušni đon što je u tom sistemu vrednosti imalo veliki plus. Ipak, više od svega sam čeznula za „svilenom“ trenerkom koja i nije bila svilena. To nije bila šuškava trenerka, već sintetička, koja je na dodir pružala iluziju svilenkastosti. Sličnih je bilo i osamdesetih, takve su obavezno imale pruge sa strane. Bile su skupe čak i na mladenovačkom buvljaku, gde su se mogle naći samo kopoije.  Original najke nisam nikada imala, ali „svilenu“ trenerku sam kupila pre godinu dana, teget sa pink štraftama, što apsolutno nije moj fazon, ali sam je kupila i obukla, čisto da nahranim detinju želju.

snop

U čežnji ima nečeg čarobnog što uliva smisao, daje boju, posvetljava postojeću. Čežnja je snop svetlosti koji je uvek prisutan, iako osvetljava različite objekte čežnje. Ko ume da želi, ume i da živi, jer sve dok želimo, koračamo napred.

Advertisements