Grad u kome živim, Mladenovac, ima nekoliko foto radnji i svaka u svom izlogu, kao reprezent vlastitih mogućnosti, drži slike mladenaca, mnoštvo parova koji liče jedni na druge. Devojke su u venčanici, muškarci u odelima, sve šljašti… Ta pojava me je naterala da razmišljam o fenomenu venčanja. Mnogo dcevojaka, a i muškaraca pada ničice pred njenim veličanstvom Tradicijom i njegovim veličanstvom Simbolom. Ali ako malo dublje pogledamo, videćemo čin nad kojim razni trgovci zadovoljno trljaju ruke, a svetina ima gde da se najede, napije i izigra. Treba sve to organizovati i ispoštovati roditelje, rodbinu, prijatelje, tradiciju, simbole, dobar glas… Raštimovani bend koji do besomučnosti ponavlja mali mrav, mali mrav, u grudima nest’o, joj šta bih dao da menjamo mesto, crni i žuti sok, razbucane stolice sa belim navlakama, neudobne iznajmljene venčanice, cipele koje žuljaju, gomila nepoznatog sveta, gomila bespotrebnih miksera i usisivača, al poklonu se u zube ne gleda, naravno koverte su najpoželjnije… Dobro je dok nema nepoželjne dece.  Opština pa crkva. Ili obrnuto. Ili opština bez crkve. Kako god, zakletva. Caru carevo, bogu božije, a banci rate za kredit. Mnogo smo se mi kao društvo zaigrali. Ležerno izgovaramo do kraja života, a nismo sigurni šta nas čeka do kraja dana. A ako ne mogu da budem matematički precizno u nešto sigurna, kako da se zakunem? Čemu sve to? Zašto je toliko teško da se ljudi SAMO vole, bez crnog i žutog soka, torti prepunjenih margarinom i kilograma pečenja? Zar nije ljubav ta koja je najbitnija? Sreća? Zadovoljstvo? Hedonizam? Mangup hoće da iskorači iz tog kruga, al’ ne lezi vraže: otac plače, majka zavija, drugari govore „moraš da se ženiš“, sestra kaže „a znao si da ždereš po tuđim svadbama“, mediji prekorno mašu antenama i naš mangup pokunjeno shvata da iz kruga ne može. Uplelo se ono balkansko „nek svet vidi“. Šta će reći komšija, šogor i starojko. Ko izađe iz kruga proklet je od strane društva: sebičnjak, peder, lezbejka, usedelica, nešto mu fali, ko bi nju ženio, fali njoj nešto čim nije udata, da taj valja bio bi oženjen, kad će svadba, šta čekaš? A ako malo zagrebemo ispod površine i pogledamo statistiku videćemo gomilu mladih i ne baš mladih ljudi koji posrću okovani tradicijom, moranjima i potiskivanjem vlastitih želja. Statistike nam kažu da je mnogo razvoda, porodičnog nasilja, abortusa, varanja, potiskivanja i nezadovoljstva. Ali slavlje je slavlje. Žuti i crni sok su nezamenjivi. Mora se… U mom slučaju, ne mora se.

Evo jedan Dinjin video koji odlično ilustruje tekst:

Advertisements