Za mene je ovaj deo Šekspirovog Hamleta veoma bitan. Uočila sam ga još davnih dana i smatram ga ne samo kao estetski uspeo pasaž, već i kao svojevrsnu filozofiju. Jer ako svetu nešto ne fali, to su, definitivno, nesvirači koji imaju stav o svemu i, naravno, u sve i svja su upućen, kako u Šekspirovo vreme, tako i danas:

HAMLET: A, frule! – Dajte da vidim jednu. – Vi želite da budem sa vama malo nasamo. Što vi neprestano obletate oko mene, da mi nanjušite trag, kao da hoćete da me naterate u klopku?

GILDENSTERN: O, gospodaru, ako je moja revnost odveć drska, onda je i moja ljubav suviše nepristojna.

HAMLET: Ja to ne razumem dobro. Hoćete li da svirate na ovoj fruli?

GILDENSTERN: Ne umem, kneže.

HAMLET: Ja vas molim.

GILDENSTERN: Verujte mi, ne umem.

HAMLET: Preklinjem vas.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem ni da je držim, kneže.

HAMLET: To je lako, kao lagati. Prstima i palcem hvatajte ove rupe, ustima duvajte u nju i ona će dati od sebe najrečitiju muziku. Evo, vidite, ovo su rupe.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, nemam dara za to.

HAMLET: Pa vidite kakvu tričavu stvar pravite vi od mene. Vi hoćete na meni da svirate, hoćete da saznate za moj ključ; hoćete da mi iz srca isčupate tajnu; hteli biste da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan glas i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati da govori! Do sto đavola, mislite li vi da se na meni može lakše svirati nego na jednoj fruli? Nazovite me kojim hoćete instrumentom, ali ne možete svirati na meni.

Advertisements