Sentimentalna sam kada je reč o vozovima. Možda je to samo ljubav, a možda ih volim zato što su neke od mojih prvih uspomena baš u vezi sa tim prevoznim sredstvom, na relaciji Sarajevo-Zagreb-Gračac-Zagreb-Sarajevo. Vozovima putujem i dan danas, on je ona nit koja povezuje Aleksandru iz osamdesetih, dete, i mene danas. Ako bih mogla da biram kako da obiđem svet, izbor bi, naravno, pao na voz.

Zbog svega navedenog veoma mi se dopao i dirnuo me jedan esej Danila Kiša o vozovima, kog je 1958. godine objavio u časopisu Vidici:

Vozovi su, bar za mene, legenda, mit.

Oduvek smo stanovali negde kraj stanice, tu i tamo, ahasverski, uvek kraj šina, uvek blizu vozova. Možda je to razlog da vozovi, bar za mene, danas znače nešto više nego prevozno sredstvo, jer najzad tu su i udobniji i brži načini: avioni, automobili. Ali sve to za mene nema čari naše dobre stare železnice, od koje se neki moderni pesnik (Verharen, ako se ne varam) zgražavao i gledao na nju poput Indijanca: kao na “vatrenog konja” koji nosi propast svetu.

Tako sam jednog dana, vrzmajući se po peronu, shvatio da vozovi za mene već i ne znače prevozno sredstvo, nego su oni kao kakva monstruozna, džinovska Prustova “madlena” koja vuče za sobom, koja tegli ceo tovar prošlosti; to je beskrajna kompozicija svih dana i noći, svih vozova koji su prošli pored naših stanova u raznim mestima, to su svi vozovi kojim sam se vozio od prvih dana kada se toga sećam, to su, štaviše, svi vozovi tutanj čijih sam točkova čuo u snu ili polusnu nekad, negde, kraj neke stanice…

I kad god sednem u voz, gde god da putujem, noću ili danju, bez obzira na pravac, na brzinu, na dekor, na pejzaž, bez obzira na prostor i vreme, ja uvek putujem – paradoksalno – u oba pravca: napred i nazad, u prošlost i budućnost. Kada se čovek tako probudi u vozu, u mraku, nemoćan da zatraži kompas od zamračenog pejzaža uokvirenog prozorom (ili prekrivenog zavesom), čovek oseća da je potpuno neizvestan što se tiče pravca kretanja: čas mu se čini da voz juri napred, čas da juri nazad tj. suprotno od pravca za koji mislimo da je “napred”. To u stvari, bar u mom slučaju, nije samo čulna obmana, dezorijentacija, nego i psihološka činjenica, psihički dualizam: taj isti voz u kojem ja sad sedim juri, gle, napred ka stanici Toj-i-Toj, i u isto vreme juri unazad ka svim prošlim stanicama kroz koje sam ikada u životu prolazio vozom. I možda zbog svega ovog bremena prošlosti, putovanje za mene predstavlja uvek neku sentimentalnu katarzu koja traje sve dotle i samo dotle dok ne napustim svoje mesto u kupeu. I možda zbog toga vozovi u mom snu i u mojoj svesti imaju uvek belu boju, poput kakve ptice.

Ali to nije sve: treba znati putovati, bolje rečeno treba znati imati talenta, bogomdanog dara za putovanja. Jer putovati ne znači ići iz mesta M u mesto N, putovanje je i put, razdaljina, daljina između ta dva mesta, put koji se ne dodiruje s tim mestima, a jedva i da dopire do njihovih atara. Putovanje znači sedeti u vozu koji juri u bilo kom pravcu, a cilj se ne traži: to je hedonističko putovanje kao takvo, putovanje radi putovanja, voyage pour voyage. Radost prestaje u onom trenutku kada se stigne, kada dođe konac putovanju. To je onaj trenutak koji je Bodler opevao u jednoj pesmi u prozi u kojoj se putuje mesecima jednim prekookeanskim brodom, putuju ljudi radi biznisa (“vreme je novac”), putuju ljudi radi nasledstva, radi zarade, putuju najzad radi cilja, putuju do stanice Terminus, i najzad kad dođu do kopna, do cilja, ceo brod krikne u jedan glas: “Najzad!”, samo jedan čovek, samo pesnik kaže, razočaran, iznenađen, zatečen: “Već!”

Pa onda pejzaži, i oni trpe i nose nasleđe prošlosti, postaju mnogosmisleni, opterećeni bojama i oblicima svih onih pejzaža koje smo nekad sagledavali uokvirene prozorskim staklom. Ova karirana ravnica sa mrkim, žutim i zelenim kvadratima oranica, pašnjaka i žita koje se leluja pod otkosima vetra – ona je, pored toga što je, još, i slika svih pejzaža iz detinjstva, slika svih ranije viđenih predela, ona nosi na sebi i u sebi, nasleđe svih oblika i boja viđenih negde drugo, iz nekog drugog voza, ko zna gde i kada. I taj vetar, i ti telefonski stubovi što u magnovenju presecaju sasvim uzaludno sliku pejzaža – ti se stubovi dodiruju u krajnjoj liniji, u konsekvenci (vezani vezom čvršćom nego što je ta rukovet bakarnih žica), dodiruju se s onim stubovima koji su preletali prilikom svakog ranijeg putovanja pored mog prozora i vida.

I tako “putujemo kroz predele i oni kroz nas”, kako je negde rečeno, tako putujemo , štaviše, odjednom kroz sve predele kojima smo putovali i kroz nas putuju svi pejzaži: oni stari, zaboravljeni, i ovi novi, tek sagledani.

Ali ja znam i čežnju i san onih dečaka što stoje na livadama, koje presecaju šine. Pred njima jednom (ili dvaput) na dan protutnji ekspres, recimo u suton, osvetljen, krilat, kao u snu. I unutra možeš da nazreš ljude, lica čak, a poneka nerazbijena boca ili prazna kutija od cigareta pored nasipa ostaje kao jedina potvrda da je tuda pre koji čas stvarno protutnjao voz i ljudi, da te uveri da sve to nije halucinacija, fatamorgana čoveka uvek žednog daljina.

Još jedna dvojnost, znači. Ja to preživljavam i onda kad protutnji kraj mene ekspres, kao i onda kada ja sedim kraj prozora, zagledan u dečeke koji mašu za vozom negde u nekom pustom kraju, i ja preživljavam uvek zajedno sa njima njihovu čežnju za nepoznatim, za daljinom koja je bila i ostala zauvek i moja čežnja. I ako bacim kutiju za cigarete kroz prozor voza, ja to činim svesno, s predumišljajem: ja je bacam onom mališanu koji leži pored nasipa pruge, začuđen i sa očima koje kazuju da je već nikao u njemu otrovni cvet daljina, i ja bacam kutiju za cigarete njemu i sebi u isto vreme, jer ja znam da on neće odoleti iskušenju da podigne taj jedini materijalni dokaz da sve to nije bio samo san, magla.

I nije slučajno, mislim, što je baš Andersen, princ bajki i dečijih snova, rekao: “Putovati – znači živeti.”

Advertisements