U moru balkanske samohvalisavosti (neprestana hvala automobilima, telefonima i ostalim materijalnim dobrima), Marina Anđelković je napisala jednu antipotrošačku priču o automobilu peglici, čuvenom fijatu 126, tom automobilskom dinosaurusu čija materijalna vrednost iznosi manje nego felna nekog giga mega auta. Pišući o peglici, Marina na alegoričan način govori o pojedincu autsajderu, ali i o pitanju identiteta.  Priča Džindžer osvojila je treće mesto na literarnom konkursu Zavrti točak:

http://rotaryclub.rs/rezultati-nagradnog-konkursa-zavrti-tocak-2/

Uz dozvolu autorke, Marine Anđelković:

DŽINDŽER

Koketno je okrenula pozamašnu zadnjicu ka meni isplazivši trula višnja crveni jezik. Čini mi se da me je baš tim zavodljivim pokretom i osvojila. Nisu mi smetale ni sve one tetovaže koje su joj po mom mišljenju ružile telo. Bila je sitna, čigrasta vrtirepka koja me je osvojila a da ništa nije rekla. Džindžer! Tako ću je zvati, odlučila sam najednom. Šepurila se preda mnom kao tinejdžerka zarobljena u telu žene koja je mnogo toga prošla i videla,  i čiji su artritisi, reume i okoštavanja već nagoveštavali penziju. Ali njen adolescentski duh nije želeo da se smiri, nije bio spreman da mirno čeka da otkažu svi organi i da se onda razlegne na nekakvom groblju otpada. Želeo je nova iskustva, nove raskrsnice, nove ulice i nove putnike. Njen otac stvoritelj se o njoj starao sa velikom nežnošću oca koji će ipak to svoje nesavršeno čedo prodati za nekoliko desetina hiljada dinara kolika je bila poslednja suma na koju će pristati.

Džindžer, moj prvi auto, sklopljen iskusnom frankenštajnovskom rukom automehaničara koga su svi zvali Doktor, i to samo godinu dana pre nego što ću ga zapaziti na jednoj paradnoj izložbi old tajmera u našem gradu. Najviše su mu se divila deca. Verovatno zato što ih je podsećao na igračku a ne na pravo gradsko vozilo. Džindžer je bila stara 30 godina, što je za jedan auto, moramo priznati duboka starost, a ako ćemo porediti sa ljudskim godinama, te godine sigurno je duvala sto svećica na svojoj rođendanskoj torti. I dalje je mogla da se pohvali čvrstim telom, školjkom „Fiata 126p“. Njen mozak činio je „Fićin“ ili Fiatov 500 frizirani motor, pumpa za vodu je bila Ladina, sedišta Fordova, volan Opelov, imala je i blatobrane na kojima je pisalo OPEL. Pošto je Fićin motor veći od Peglicinog, Doktor je modifikovao rep napravivši potpuno nova vrata koja su dozvoljavala da se uglavi novi, veći mozak. Odlučeno je i da se karoserija i školjka ofarbaju u jarko crvenu boju da bi auto bio upadljiv i privlačan gde god se pojavi, što je uistinu bio dobro promišljen potez. I kao da to nije bilo dovoljno, okitili su je tetovažama, crvenim felnama, dvema vatrama u plavoj boji na vratima, na šoferšajbni je zalepljen lav sa zlatnom grivom i aurom vatre oko sebe, pozadi negde na gepeku stajao je čuveni rolingstonovski isplaženi jezik, a napred na haubi znak za Folksvagen. Spoj delova zbranih kojekude, iz Rusije, Nemačke, Italije, učinio je da ova mašina oživi. Unutrašnjost je bila stara ali čista i zategnuta kao da je njen menjač nežno mazila a volan lagano okretala neka pedantna i vremešna dama. Džindžer, moja nova drugarica!

Gurnula sam ključ u bravu i Džindžer je zarežala kao psić maltezer spreman da u strahu napadne. A onda se okuražila, opustila napete strune i krenula da svira u ritmu bibop bubnjeva, da improvizuje i izvodi svoju dirty Jazz melodiju. Džindžer, Keni Klark i Dizi Gilespi, vuhuuuu! Bibap, bibap, bibap!

„Nepristojna je i vulgarna.“, izgovorila je majka sa palcem na bradi, napravivši pun krug oko nje.

„Krntija, obična krntija! Nemoj da me zoveš ujutru u dva da te dovlačim!“, ujeo me otac bezdušno kako samo on ume i vratio se u garažu.

Brat je svom snagom zaljuljao auto kao da je u pitanju dečija kolevka. Džindžer teži tačno 580 kilograma, možda 600 uzevši u obzir da je modifikovana.

Baba je izrazila zabrinutost da je unutra previše tesno, da ima proširene vene i da tromb svakog časa može da proradi ukoliko nema prostora da se meškolji. Ona ne može da se meškolji u „Peglici“.

Bez obzira na sumnjičavost koja me je okruživala sa svih strana, ja sam se osećala ka Flojd. Već na svojoj prvoj vožnji, odnosno putovanju na posao, Džindžer je počela da doživljava neprijatnosti. Ovo je bila mala sredina u kojoj je vladala nepodnošljiva uniformisanost. Ako A ima „Pežo 306“, onda će i B imati „Pežo 306“, i C će da vozi isto što i B kao i D, i tom lancu nikada kraja. Klonirani sivi „pežoi“ bi mileli po gradu kao defektne kornjače, jer takvog su dizajna, nimalo originalnog, a veoma poželjnog zbog niske cene. Skarabudženi „Fiat 126p“ je već pre više od 20 godina potpuno izgubio svoje mesto u tom lancu, a ja sam pokušavala da jedan takav patrljak automobilske industrije ponovo rehabilitujem, da presečem tu kolonu pežoa i umetnem ga kao zarđalu ali svrsihodnu kariku u lanac! Međutim, ovaj grad je odmahivao glavom a zamahivao svojom džinovskom nogom sa namerom da šutne Džindžer nazad na groblje prestarele gvožđurije.

Uskočila sam u auto u 7 i 20 ujutru, s jutarnjom mukom i košmarima koji su još uvek rovarili po mojoj svesti, pritisla papučicu kvačila i gasa i pokrenula Džindžer. Kasnila sam, časovi su počinjali u pola osam. Na izlazu iz ulice na glavni put, na ulicu Mučenika koja se protezala tek dva kilometra, stisla sam gas prebacivši u četvrtu brzinu. Džindžer je ubrzala tempo bibapa prešavši sa andante na alegro.

Na pešačkom prelazu ispred mašinske škole, STOP palica je zamahnula nekoliko puta ispred mene. STOP palica visoka 190 santimetara, teška preko 100 kilograma i na oko vrlo antipatičnog izraza lica je uz potražena dokumenta počela da blebeće o prekoračenju brzine i doziva kolegu koji je pak počeo da maše radarom. „50! Ograničenje u naseljenom mestu je 50, a vi ste vozili 55! I to ispred pešačkog prelaza škole! Je l’ vi možda volite kuglanje?“ – „Ne.“, odgovorila sam, zbunjena digresijom. „Ne volite? Zbog čega onda vozite auto kao da se kuglate?! Ulica Mučenika vam je svima pista za kuglanje, deca su vam kegle, auti kugle. Možda vaša mašina ne može da zgazi, reče posprdno, ali može da obogalji, osakati, istraumira.“ Novčanu kaznu od tri hiljade dinara sam stavila uz vozačku dozvolu. Nije mi bilo jasno, a ni pravo, da Džindžer na svojoj prvoj vožnji bude okarakterisana kao vozilo potencijalno opasnih performansi, kao zver, kao kriminalac dok su svi ti „bemvei“, „mercedesi“, markantni terenci, „fordovi“, „opeli“, „golfovi“, „megani“, zavijali pored Džindžer –  praktično je talasajući kao barku na moru – besposledično. Prva vožnja, prva kazna.

Parkiralište ispred tehničke škole nije bilo pravo parkiralište. Bila je to strma nizbrdica, ili uzbrdica, nagiba od tridesetak stepeni, uz ogradu školskog dvorišta koje se graničilo sa  dvorištem hrišćanske pravoslavne crkve. Nije bilo svrhe birati najbolje parking mesto. Sva su bila pod istim uglom i sa točkovima poduprtim kamenjem. Za svaki slučaj ukoliko ručna kočnica zakaže. I Džindžer je dobila dva kamena pod zadnje točkove. Kada su se časovi završili i ja pohitala ka parkiralištu, shvatila sam da su od Džindžer ostala samo ona dva nesretna kamena koja su zapravo trebala da je čuvaju. Skliznula sam niz nizbrdicu ka ulici sa aritmijom u najavi zbog bojazni da je možda prekotrljala preko tih kamenja i zgazila nekoga, osakatila, istraumirala. Ulicom je sve cirkulisalo kao i ranije bez ikakvih naznaka da se nešto desilo, nema ranjenih, nema osakaćenih, nema obogaljenih. Dok sam pokušavala da provalim magiju nestanka Džindžer, trgla sam se od sirene automobila iza mene, iz pravca školskog parkirališta. Morgan je bila instruktorka vožnje u tehničkoj školi koja je svim svojim učenicima omogućavala besplatno polaganje testa za vožnju. Androginog izgleda, pričljiva i dosadna ali dobrodušna, i vrlo prisna sa učenicima. Voleli su je. Bila je i moja instruktorka vožnje koja je sve moje plaćene časove vožnje iskoristila da vežba tehniku flertovanja upravo na meni. „U parku je!“, doviknula je kroz otvoren prozor namignuvši mi, a onda je otperjala sa klijentom.

Gradski park se nalazio samo na korak preko puta ulice. Ispred spomenika palim borcima u Drugom svetskom ratu, okaljanom besramno ptičjim izmetom, tri monumentalne statue od kojih je jedna bila klonula na rame onoj u sredini, stajala je Džindžer kao da je polagala venac i počast ovim palim domoljubima. Iz strahopoštovanja ili iz zbunjenosti,  postrojih se i ja pored nje da odam počast.

Krivac ili bolje rečeno krivci su brzo pronađeni. Insistirala sam da Džindžer vrate na isti način na koji su je i oteli na mesto sa kojeg su je oteli. To je bila moja kazna. Četvorica učenika su je poduhvatili kao drugovi obeznanjenog pijanca za mišice i izneli iz parka niz tačno šest stepenika, a potom je i odgurali na školski parking odnosno na uzbrdicu.

Zvono na crkvi se oglašavalo na svakih sat vremena. Jedina sam koja se ne krsti. Na zvuk zvona, sve desne ruke svih vernika, zavitlaju se u vazduhu gore dole, levo desno kao da rasteruju mušice. Jedan od trojice parohijskih sveštenika crkve, pop Milo, prvi je primetio  da se ne krstim, baš kao što su komunisti nekada u doba komunizma primećivali onog koji bi se prekrstio. Bila sam paranoično uverena da je najviši crkveni vrh među svojim misijama uvrstio i konvertovanje mog ateizma u verovanje u Boga te sam pomenutog izbegavala kao Kamijevu kugu. Naročito onda kada mi je predložio da me u kupaćem kostimu krsti na obližnje jezero. Radi efekta i atmosfere. Satanizovao je Džindžer nazivajući je komunističkim špijunom i još jednom stepenicom niže ka paklu. Sve vatre na njoj, crvena boja, isplaženi jezik su odličje đavola, pakla i sekti, nemorala, bluda i zla. Kojim je to očima pop Milo gledao Džindžer to samo on zna. Aligijerijev osmi krug pakla ili zle jaruge, Malebolge, među kojima su smešteni imitatori, krivotvoritelji, alhemičari. „Možda da je poprskate svetom vodicom, oče Milo?“ Oglušio se na moj predlog. Nisam htela da mu priznam da jesam vernik, ali panteista, i da je prema tome Džindžer u neku ruku boginja.

Prvo prokuvavanje se desilo kada smo se baba M. i ja uputile u obilazak babine starije sestre koja je već godinu dana bolovala od Alchajmera. Selo se nalazilo pored jedne velike, ušuškane vojne baze. Svako naprasno zaustavljanje duž čitave te vojne zone izazivalo je svaku sumnju, naročito ako se ta sumnja dimila i stvarala dimnu zavesu, potencijalni paravan za sve terorističke atake. Džindžer se baš tu zakašljala, razbolela, dobila visoku temperaturu  i rekla žedna sam, dajte mi vode. Vojnici su već počeli da se okupljaju oko nas posmatrajući Džindžer sa odstojanja, kao bombu čiji tajmer odbrojava 3, 2, 1….baba M! Bingo! Pozdravili su babu kao da se pojavio kakav penzionisani pukovnik prema kojem u isto vreme imaju poštovanje nadređenog ali i dozu opuštenosti u ponašanju i razgovoru. A babi je ta gotivnost prijala pa je za trenutak zametnula dosadni tromb u levoj nozi negde u jednoj od desetine proširenih vena. Ja sam otvorila rezervoar sa vodom da se Džindžer hladi. Baba je obavila robnu razmenu, vodu za cigarete, lep osmeh za lep osmeh, srdačan pozdrav za srdačan pozdrav. Tu sposobnost za strateško pregovaranje, u sred bezmalo bojnog polja, posedovala je samo baba M. Džindžer je žeđ pustinjske kamile rashladila istrgovanom vodom, ovlažila je suvo i krto grlo, spustila temperaturu i nastavile smo ka selu.  I dok se baba bezuspešno borila na dva fronta, sa Nemcem koji sakriva stvari po kući i sestrom koja te iste stvari traži, ja sam zagnjurila glavu u Džindžerin krvotok da pokušam da obavim analizu njenih organa. Moja sumnja je prerasla u zabrinutost a zabrinutost u potvrdu. Džindžer je imala ranu na rezervoaru za vodu, za koju će se  kasnije ispostaviti da se samo može zalečiti ali ne i izlečiti. Tog dana nas tri smo uz nekoliko litara vode i čestog zastajkivanja uspele da se vratimo kući do večeri.

Džindžer je bila rođena za monogamnu vezu. O samom konceptu ljubavi je znala mnogo, a o vođenju ljubavi vrlo malo. Na prvom dejtu je mogla da posvedoči o strasnim poljupcima, o lepim  rečima, o romansi, o zakletvama, o zvezdama na nebu i sentiš pesmama sa radija i svakoj drugoj patetici. Na drugom dejtu u toku vođenja ljubavi osovina se ljuljala, retrovizor se krivio levo-desno, levo-desno, sedišta i zglobovi napadnuti staračkim artritisom su škripali. Za nas, tesno i skučeno, za Džindžer bolno i nedostojno. Jer bila je posesivna i htela je da ljubavišemo samo nas dve, mi smo par, nikako trojac. Koliko je bilo tesno voleti se u njoj zbog malog prostora za manevrisanje toliko je i sama Džindžer otežavala stvari i terala moje ljubavnike od mene svojom tvrdoglavošću. Počela je da odbija da se upali, da se pokrene, jednostavno bi zaćutala tako ljuta i uzjogunjena, ukopala bi se u mesto kao magarac sve dok je ljubavnik ne bi dogurao do prve nizbrdice. Tako me je kažnjavala. I tako bi svaki ljubavnik odustajao posle četvrtog ili petog sastanka. Bilo je ili oni ili Džindžer.

Njena posesivnost nije trpela ni prijatelje. Gledala je na njih samo kao na par ruku koji će je gurati u kritičnim trenucima. Naročito one koji su živeli daleko i zbog kojih sam morala da je budim u bilo koje doba dana i noći, da joj prekidam san i klackam već rasklimanu i obolelu osovinu raskopanim putevima čije su rupe nekada u prečniku bile šire i od same Džindžer. Prelaskom preko njih mogla sam da čujem svaki put kad bi jauknula, kao da je govorila ja sam dama sa makadama, nisam stvorena za ove vukojebine, moje rute su počinjale na makadamu i završavale se na makadamu. Prijatelji joj takođe nisu bili naklonjeni. Kad je jedan dovukao baštensko crevo i gurnuo ga u pocepani rezervoar da ga napuni vodom, Džindžer je to doživela kao silovanje. Od besa je vrisnula, ispustila paru i rekla dosta! Od tada je birala za koga će se upaliti a za koga ne, a spisak nepoželjnih je rastao postepeno iz januara u februar, iz februara u mart, iz marta u april da bi u decembru uoči Nove godine odlučila da se ne pali više ni zbog mene. Zaverglala bi u dvorištu tek ponekad samo da me pozdravi. Kao da su se u njoj najednom pobunili svi modeli, opeli, fordovi, folkcvageni, lade i fiće, svi Rusi, Nemci, Italijani, Amerikanci shvativši kako bi svako trebalo da ima više individualnog prostora.

A onda je počela da smeta „Pežou“ i „Škodi“, jer bespotrebno je zauzimala mnogo kvadratnog prostora u dvorištu. Roditelji su je obilazili, preskakali coktajući jezikom, kao kada užurbani prolaznici na nekoj velikoj gradskoj raskrsnici naiđu na obogaljenog prosjaka kako sedi na hladnom betonu. Ne bi mu dodatno otežali muke, ali mu ne bi ni pomogli. Tako smo Džindžer preselili van dvorišta pored puta uz ogradu da nikom ne smeta. Nije mi bilo svejedno da me njena dva kockasta oka posmatraju sa ivice puta kao nekakvo siroče koje se čvrsto drži ograde i ne zna kamo će jer zapravo i nema gde, i jer ga zapravo niko i ne želi. A ti nemaš kuda sa njim, a ipak žališ što si ga upravo ti napravio siročetom, Oliverom Tvistom.

Džindžer nije usvojio nikakav entuzijasta niti zaljubljenik u old tajmere već običan čovek sa vrlo svrsihodnim načinom življenja. Uložio je u nju tek toliko da bude funkcionalna da može jednom mesečno da se otkotrlja do sela radi praktičnih poslova, branje jabuka, šljiva i oraha. Dvorište je zamenio voćnjak, rupe je zamenilo blato a mirisne ukrasne jelke su zamenile mirisne jabuke i šljive. Džindžer više i nije bila Džindžer nego Riđana. Ali to nije kraj. Kada je usvojitelj umro, Riđana se ponovo rukom nekog drugog doktora Frankenštajna pretočila i raščlanila na delove raznih nacionalnosti. Unija se konačno raspala. Džindžer se vinula u visine, i to bukvalno. Popeli su je visoko, na krov dvospratne radnje kao deo reklame za prodaju auto delova. Auto kuća – Švaba auto. Dok se nisam odselila viđala sam često to moje siroče na tronu svog Olimpa. Bogovalo je gore i vladalo ne smetajući baš nikome.

Deset godina kasnije šetajući makadamom jednog sasvim drugog grada, naišla sam na „Fiat 126p“ zelene boje, na Džindžerinog  rođaka. Na trotoaru ispod krošnje džinovskog kestena hladio se od velikih vrućina koje su tih dana ni iz čega palile vatre po celoj zemlji. Bio je lepo i redovno održavan, čist, zategnut i očigledno voljen. Prišla sam mu i zagrlila ga onako malenog sa željom da ga i ja bar na trenutak zaštitim. Gledajući sve to iz susednog dvorišta, vlasnik, ili možda to ipak nije bio, se prekrstio i nastavio da pere „Lend Rovera“.

Advertisements