Letovanje nije samo onih konkretnih desetak dana koliko traje, već i vreme pre, kada se na različite načine pripremamo za put, ali i posle kada se sležu utisci i kada misaono iznova i iznova proživljavamo doživljeno. Od naše imaginacije zavisi kako ćemo doživeti i koliko „produžiti“ tih konkretnih desetak dana.

Te sam u skladu sa tim pre putovanja iščitavala literaturu o Grčkoj što možda navodi čitaoca da pomisli da sam obilazila Grčku u pravom smislu te reči, iako je istina da sam uplatila aranžman za malo letovalište relativno blizu granice sa Makedonijom. Neka se zove Ogigija, nepostojeće mesto u kom je nastanjena Kalipso kod koje je neko vreme proveo Odisej. Sva mesta su Ogigije, na ovaj ili onaj način, jer koliko je ljudi toliko je i doživljaja mesta koja su posetili.  Čitala sam o Grčkoj, Grčko leto Žaka Lakarijera i Grčka odtrva Lorensa Darela, gledala vlogove i upijala šta sve neću videte, bar ne u skorijoj budućnosti. Putopise sam doživljavala više kao antiputopise. A sve i da idem na opisana mesta u pomenutim knjigama ne bih našla TO, jer četrdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka Grčka ima malo šta zajedničko sa Grčkom 21. veka. Uostalom, ne postoji isti utisak, tako da ne postoji Grčka, već „Grčke“ govorila sam sebi. Ali kad pomislim kako neću videti Krf, Santorini i ostala atraktivna mesta tešila sam se floskulom Grčka je Grčka.

U jutarnjim satima, kada se autobus približavao odredištu, vodič nam je govorio o Grčkoj, ali budući da nisam oka sklopila, nakon petnaestosatnog puta, bila sam pospana, pažnja mi je opala i čula sam samo fragmente vodičevog izlaganja: „grčka kultura… antička Grčka … pravoslavna Grčka … grčka kuhinja, grčka salata, uzo i metaksa, … Makedonija, ali ne „naša“ već grčka, Aleksandar Makedonski…“.

A kakvu sam Grčku našla? Kakva je to taložena Grčka, vekovima pravljena kao stene u moru? Ubrzo sam se uverila koliko su savremeni Grci brendirali svoju antičku prošlost i pravoslavnu sadašnjost, na jedan površan, ali bezazlen način. Na svakoj suvenirnici i sitničarnici piše „greek art“, a u grčku umetnost oni ubrajaju figurice od alabastera i gipsane magnete sa grčkim bogovima, majice na kojima piše „This is Sparta“ i „Alexander of a Great“, satir sa ogromnim penisom, tursko oko koje Grci zovu grčko, kao što i tursku kafu ili narodski rečeno domaću zovu grčka kao i skulpture mahom na ulazu u ugostiteljske objekte. Opet, meni se te figurice i magneti sviđaju. Dopuštam da budem izmanipulisana. Pojedine figure su velikih dimenzija, zgodne i bele, Posejdon je zgodniji od bilo kog manekena ili sportiste, Apolon je bukvalno apolonski lep, a onda tako očarana izađem iz sitničarnice i susretnem savremene Grke sasvim različite od tih figura, tamni, niski i mahom gojazni. Ali i ljubazni. I neratoborni. Dobri domaćini.

Grci se bune što su Makedonci koji nisu Makedonci nazvali svoju državu Makedonija. Ali idući tom logikom ni Grci nisu Grci, jer su u antičku Grčku dospeli varvari, a posle se mešali sa Turcima i ostalim nacijama.

Današnja ambrozija je giros pita, a nektar koka-kola. Kao što je komercijalizovan taj antički momenat, tako je i pravoslavni. Na svakom koraku mogu da se kupe ikonice, kandila i ostala pravoslavna „oprema“.

Dok se kupam u moru u usta stavljam morsku vodu, grgućem je i razmišljam. Isprva me raduje što su to ista voda i ista so kojim je hodio Odisej. Ali Odisej nije ni postojao, on je plod Homerove mašte. A možda ni Homer nije postojao. Čuveno je homersko pitanje i sumnja učenih u Homerovo postojanje. Možda ni ja ne postojim? Možda sam nečija misao? Udaraju me talasi, sunce, jedno jedino, konkretno i istinito me greje, a ja razmišljam o autentičnosti kao pojmu i o tome da li je ona uopšte važna. Ko god je gledao film Copie Conforme bar na sekund će obezvrediti pojam autentičnog. Dolazim do zaključka. Stvarnost je relativna i nemoguća. Menja se u odnosu na to ko posmatra tu stvarnost. Vrednost stvarnosti ogleda se u tome koliko je ona „udica“, koliko provocira našu maštu i imaginaciju. Gde je Odisejeva Ogigija? U Homerovoj glavi pod uslovom da je postojao. I sve je u našim glavama. Dekonstrukcija stvarnosti kao moć i način života.

Koristim što je moja „Ogigija“ blizu Soluna i odlazim na jednodnevni izlet. Zadivljena sam lepotom i na toj tački se brišu ironija i sumnja. Svi smo mi pomalo skloni magijskom mišljenju i paganovštini, pomišljam dok gledam saizletnike kako trče ka spomeniku Aristotela da ga uhvate za nožni palac, jer nam je vodič rekao da se to radi za mudrost. Da se razumemo, trčim i ja za Aristotelovim palcem. Posmatram polukružne hotele koji ga okružuju i zadivljena sam. Dok ispijam espreso i fantu posmatram belu kulu sagrađenu u petnaestom veku i imam „viziju“. Vidim nekog davnog Hasana i Lejlu, zatim Jorgosa i Eleni (imam utisak da su svi Grci Jorgos, a sve Grkinje Elene), vidim usložnjavanje vremena kao u Markovićevom filmu Sabirni centar. Vidim i savremene Solunjane, androgine i moderne, sa stilizovanim frizurama i uskim farmerkama, kao i one debeljuškaste, takođe tamne, sa gustim veđama. Ispijam espreso i fantu, taj nektar i žao mi je što se sadržina smanjuje, kao i što se bliži vreme povratka u moju Ogigiju, ali i u Srbiju. Kaže vodič  za neke ruševine „ovde je bila pijaca u antičko doba“ i ja opet imam vizije i vidim ljude u togama kako kupuju ribu… Solun je „udica“, raspaljuje maštu i hrani dušu. Najveća mana je što je povratak u Srbiju neminovan.

Dok sam se vraćala u Srbiju sabirala sam utiske. To nije ta Grčka iz knjiga, ali ne mari. Ne umanjuje moju sreću i lepotu viđenog, naročito u Solunu. Saputnici tiho pričaju jedni sa drugima, niko ne pominje viđeno, već kupljeno. Jedni su kupili kožne jakne, drugi obuću, treći maslinovo ulje… O znamenitostima i knjigama niko ne priča. Ekspoziture savremenog Olimpa su autlet šoping centri. Osetim po mirisu da neko u autobusu ljušti kuvano jaje. Krckanje me uspavljuje i tonem u san.

privatni video iz Soluna:

Advertisements