Ako bi pogledali samo te oči, boje neosvetljenih predela u noći, guste veđe bi ih odale da pripadaju muškarcu. Ukoliko bi pogled zadržali iznad širokog vrata videli bi, lepu mušku glavu, sa razbarušenom gustom crnom kosom i vlasima koje padaju na čelo, sa crnom bradom i dva oka, kao dva tunela. A ako bi, pak, oči posmatrača obuhvatile torzo videle bi gole, maljave i široke muške grudi bivšeg boksera teške kategorije sa dominantnim mišicama i šakama u kojima je čvrsto držao tegove koje je podizao i spuštao. Vladimir je kao i svakog dana podizao tegove, go do pasa. Rado bi on uradio trbušnjake, sklekove, pa čak i zgibove (koje je najmanje voleo),odigrao bi partiju malog fudbala ili basketa, a onda bi –. Proguta knedlu i nastavi misao. – a onda bi otišao do ringa i boksovao. Pomisao na boks izazivala je u njemu ljubav, tugu i bes. Želja za boksom grizla mu je dušu na isti onaj način kako želja grize dušu i ponos uzbuđenom impotentnom mladiću. Vladimir nije bio impotentan u bukvalnom smislu, premda bi se takvo što moglo reći za njegove noge. Vladimir je dizao tegove go do pasa sedeći u svojim invalidskim kolicima posmatrajući kroz prozor život. Pogledao je kroz prozor skroz levo i video je na autobuskoj stanici dvoje kako se ljube. Sasvim jasno Vladimir je mogao da vidi svog nerođenog sina, kao što ga je gledao već jedanaest godina. Sin je bio lep, pametan, ispraćao ga je pogledom dok je sa rancem većim od sebe odlazio u školu i dočekivao ga pogledom dok je dolazio iz nje. Jedina sinovljeva mana bila je što nije ni rođen iako je osam meseci živeo u Aninom stomaku. Bi mu žao što je i danas bio grub prema njoj. Pre dva-tri sata, neposredno pred odlazak na posao došepala je do njega koji je sedeo pored istog prozora, sa istim tegovima, u istim kolicima, čestitala mu rođendan, trideset i peti, poljubila ga i dala mu poklon, poveću kutiju obmotanu u crveni ukrasni papir sve sa velikom sivom mašnom, a on, iako raznežen tim postupkom, umesto da joj se zahvali na poklonu i uzvrati poljubac hitro okrenu glavu i poklon baci na pod uz siktave reči da mrzi njen optimizam kao i svoj rođendan, na šta je Ana bez reči podigla poklon sa poda, stavila ga na sto i otišla u cvećaru, na posao. Pogledao je ono dvoje na stanici, ušli su u autobus i stanica je opet bila pusta. Pomisao na ostatak dana ga je žalostila, dizanje tegova, gledanje filmova o Rokiju, kao i mnoštvo Staloeneovih filmova, igranje igrice Mortal Kombat, gledanje televizije, čitanje dnevne štampe i knjiga iz bioblioteke (koje mu je donosila Ana), sve to za Vladimira je odisalo prazninom: ono što je želeo bio je sin kome nije bilo suđeno da se rodi, boks koji bio samo divna uspomena, kao odsanjani san, i zdrave noge. Pogledao je kroz prozor u daljinu i video je polje stambenih zgrada, koje su stajale kao neki cvetovi, i što su bile udaljenije više su ličile na cvetove. Groblje živih, pomisli Vladimir i nastavi misao, otplaćuju svoje kredite, slave rođendane, jedu pa idu u wc, venčavaju se pa se varaju, njima je dosadno, parazitiraju kroz život dok ne umru. Tad upita sebe koji oni? Ljudi samo žive, ti si u svojoj nesreći postao grub i ohol. Prošla su kola hitne pomoći i to Vladimira duboko uznemiri, Još od onda ne podnosi ništa što je u bilo kakvoj vezi sa doktorima. Zabubnjali su mu poznati glasovi u glavi koji su iste rečenice jedanaest godina ponavljali, ne zna da li ih je čuo ili sanjao, ali to je bilo nevažno, jer posledice su bile stvarne, on spusti kapke i još jednom se suoči sa njima: Sestro, neće ovaj više na noge stati! Doktore, jeste sigurni? Siguran, neka bude sretan što je živ. Žao mi one njegove nesretnice. Zamislite sestro, deveti  mesec trudnoće i izgubi bebu, a i noga će joj biti kraća. Nije volan za svakoga. A znate šta je interesantno, sestro? Njemu je danas dvadeset i četvrti rođendan. Pogledao je stanicu, autobus je stao, ali niko nije ni ušao ni izašao. Izvadio je ispod ćebeta kojim je prekrivao noge foto-album u kom su načinjene slike pre saobraćajne nesreće. Na većini fotografija bili su Ana, mlada i nasmejana i on, mlad i nasmejan, kao i njihovi prijatelji sa kojima se dugo nije ni čuo ni video: ribolov, roštiljanje, boks-mečevi, Ana kako pravi bukete, Ana sa trudničkim stomakom, rečju, ceo jedan umrli život. Fotografije je polako vadio iz albuma i cepao, a onda iscepano bacio kroz prozor, sa trećeg sprata. Gledao je pocepano kako pada i setio se kako je gledao tačno pre jedanaest godina, aviončić koji je napravio od papira kako pada. Bio mu je dvadeset i četvrti rođendan i najveća sekiracija su mu bili bučni graditelji. Posmatrao ih je sa prozora kako sa bagerima i viljuškama (ili kako se već zovu sve te naprave za rušenje i i gradnju) vade ono blatište gde je nekada živela udžerica na kojoj je neko crnim sprejom ispisao ALKATRAZ. Bilo mu je tada čudno što nema više te kućice. Živi u ovom stanu otkako se rodio, u njemu su mu i roditelji umrli, a ALKATRAZ je uvek bio tu (doduše ta slova su ispisana nešto kasnije) i eto, nema je više. Praznina, kao praznina nakon vađenja zuba, mislio je. Vladimir je pretpostavio tada, na svoj dvadeset i četvrti rođendan da će tu graditi još jednu stambenu zgradu ne mogavši da pretpostavi da će tu biti sagrađen čuveni šoping mol ALKA. Mislio je da će tu graditi stambenu zgradu i sledeće misli su mu kolale svešću: Godinama je bio ALKATRAZ, sad je blato, a za godinu dana tu će biti zgrada. A onda će tu zgradu oglasiti – stanovi na toj i toj lokaciji za toliko i toliko evra po kvadratu – onda će te stanove neko kupiti, pa se useliti, pa se požaliti investitoru na neke neispravnosti, pa će investitor poslati majstore da saniraju neispravnosti, pa će majstori popraviti šta je za popravku, pa će se oformiti skupština stanara, pa će izabrati predsednika skupštine stanara, deca će se rađati i rasti, deca će postati starci i umreti, pa će neko za sto ili dvesta godina, iz obesti sprejom napisati ALKATRAZ, a onda će neki budući graditelji opet rušiti i sve ponovo… Pitao se zašto o svemu tome misli kada sin iz Aninog stomaka samo što nije izmileo na javu. Ginekolog je rekao da će biti sin, mada je Vladimiru bilo svejedno. On je bio srećan zbog budućeg rođenja. Iz misli ga je prenuo Anin jauk, žalila se na trudove. Ubrzo su bili u kolima, Vladimir je vozio, ka porodilištu. A onda se nešto desilo, Vladimir ni dan-danas, jedanaest godina kasnije, ne ume da objasni šta tačno. U crnoj hronici dnevnih novina pisalo je da je do nesreće došlo kada je vozač izgubio vlast nad automobilom, ali ne piše li to nakon svake nesreće kada vozač nije pijan i kada ide propisnom brzinom?! Nakon nesreće posmatrao je građenje kolosalnog šoping mola ALKA na mestu negdašnje kućice interno zvane  ALKATRAZ. ALKA, tako zastakljena i nema, osujetila bi svakog voajera, jer gledajući u nju posmatrač je mogao samo da se ogleda. Iz misli o prošlosti Vladimira je prenuo oštar zvuk. Zazvonio je telefon i njemu bi milo, jer od nesreće retko zazvoni. Dok se odgurao od prozora do telefona utrošio je možda desetak sekundi, ali u tim sekundama „izlistao“ je ko ga se to mogao setiti, njegovog trideset i petog rođendana, ili možda Ane, ali nakon izrečenog halo malo je odćutao, a onda izgovorio kako nije zainteresovan za top šop usluge i spustio slušalicu. Telefon je stajao na komodi, a u jednoj od ladica bio je bensedin od deset miligrama, dve kutije. A u komodi je bio konjak, kome nisu bili skloni ni Vladimir ni Ana, ali je tu stajao ako bi došli gosti, da ih posluže. Bez predumišljaja je uzimao tabletu za tabletom, prvo polako, a onda sve brže i uz to pio konjak. I kada je sve popio pomisli da je gotovo i tad mu pogled okrznu Anin poklon. Iz znatiželje se odgura do stola i raspakova ga. Oseti neku nežnost. U kutiji je bila bokserska vreća, rukavice i čestitka sa motivima cveća na kojoj je pisalo „Dragi Vlado, znam gde ćemo okačiti vreću da možeš i tako da boksaš. Trudna sam, treći mesec. Nadam se da ćemo se sa rođenjem deteta i mi ponovo roditi. Tvoja Ana “ Sad već omamljen od lekova i konjaka Vladimir je „čuo“ i „video“ dečaka koji je „govorio“ tata i koji ga je grlio. Vladimir je hteo da se odgura do sudopere, da stavi dva prsta u usta i da povrati. Na putu ka sudoperi se splete, ispovraća , pade, udari glavom o metalni deo kolica, oseti olakšanje što nije kasno za reklamaciju samoubistva, požele da nazove Anu, želeo je da je zagrli, i da joj kaže – . Nije znao šta bi joj rekao. Stvarnost se razvodnjavala kao loš pastel. Ležao je na leđima, kao buba nakon dezinsekcije koja odumire. Gledao je tupo kroz prozor i na vrhu ALKE „video“ je Anu sa krilima, a na ramenu joj je umesto ptice sedeo njihov sin, sa malim krilašcima. Ana, Ana ponavljao je, a kad je otvorio oči video je bolničko okruženje, slično kao i pre jedanaest godina. Nije znao da li je sanjao kako uzima bensendine sa konjakom, ili sanja nesreću ili je ceo život san. Tad dođe Ana sa tromesečnom devojčicom i reče kako ga je našla na podu i kako su ga za dlaku spasili, kako se više uplašila no onda kada su imali saobraćajnu nesreću, kako je mesecima ležao u komi, jer je povreda na glavi koja je nehotično udarila u metalni deo kolica bila vrlo nezgodna, da se ona porodila i da mu je ćerku nakon porođaja gotovo svaki dan donosila u bolnicu. Vladimir se osećao istodobno, i kao trudnica i kao beba, kao tek porođen, ali i kao tek rođen.

 

Najuži izbor šestog međunarodnog konkursa VRANAC za 2015. godinu

http://montenegrina.net/fokus/poznati-rezultati-sestog-medunarodnog-konkursa-vranac-najbolja-kratka-prica-2015/

Advertisements