Pre nekoliko godina u svojim čitalačkim avanturama naišla sam na vitgenštajnovski preciznu rečenicu dramske spisateljice Jasmine Reze, koja mi se duboko urezala u tkivo:

Ako sam ja ja zato što sam ja ja, onda sam ja ja. Ako si ti ti zato što si ti ti, onda si ti ti. Ali ako sam ja ja zato što si ti ti, a ti si ti zato što sam ja ja, onda ni ja nisam ja, ni ti nisi ti.

Reza me je podstakla da razmišljam o identitetu i o tome koliko smo mi mi u svakodnevnoj komunikaciji, pred porodicom, prijateljima i ostalim ljudima. Primetila sam da su mnogi ljudi skloni predrasudama i da (ne)svesno jedni druge guramo na neke police i fioke. Sa druge strane, primećujem i to da se mnogi prepuštaju predrasudama i da im na neki način odgovara da su percipirani tako kako su percipirani.

Nekada sam ovo prožimanje identiteta doživela kao nešto pritvorno i demonstraciju laži. Ali sada više ne mislim tako. To što je identitet fluidan i krhak može biti i dobro, jer nečije „ja“ može da nas zarazi sobom u onom najpozitivnijem slimslu, ako stremi ka dobru i ka boljiitku.

Ono što je važno, po mom mišljenju, je to da svako prilagođavanje bude spontano i prirodno, a ne pod prinudom i kao bekstvo od suočavanja. Sa poštovanjem granica: kvadratu možemo iskriviti strane i prilagoditi ga romboidu, ali u velikoj meri moramo narušiti identitet kvadrata ako probamo od njega da napravimo krug.

Mislim da je malo šta na ovom svetu samo po sebi pozitivno ili negativno. Sve zavisi od upotrebe, pa i menjanje i prilagođavanje identiteta.

Važno je biti otvoren, ali i poštovati granice kako svoga „ja“, tako i tuđeg „ti“, težiti dobroti i reflektovati je svakog momenta u svakodnevnici. Svaka etika je egoistična, kad činimo dobro drugima, činimo dobro, zapravo, sebi, u nekom apstraktnom smislu. Cilj je da volimo „ti“ zato što je „ti“, a ne zato što je odraz vizije našeg „ti“; da budemo hrabri i pokažemo naše „ja“, bez obzira što ćemo, možda, biti odbačeni zbog toga; da budemo otvoreni prema potencijalnim promenama, ali da ih ne forsiramo.

 

Advertisements