U knjizi Čovek i njegov identitet, u tekstu IZBOR PARTNERA – SLUČAJ ILI ZAKONITOST?, Vladeta Jerotić, pozivajući se na Frojda, Junga i Sondija, zapitao se postoji li slobodna volja pri izboru ljubavnog partnera ili je odabir determinisan genima i nekim unutrašnjim zakonitostima. On nije dao odgovor, već dominantne naučne pretpostavke koje kažu da može biti i ovako i onako.

I sama često razmišljam o tome, zašto volimo baš one koje volimo. Moram da kažem da ne volim tekstove koji sa teorijske strane govore o ljubavi i seksualnosti, jer teorija  banalizuje nešto eterično i vazdušasto. A, eto, sad sam i sama upala u zamku vlastite radoznaloisti i teoretišem.

Mislim da je ljubav tajna i da je mnogo bolje „odgoneta“ umetnost nego teorija. Ne samo da su psihologija i psihijatrija slabe kada je reč o toj tematici, već i filozofija koju uvek stavljam na pijedastal.

Moja apstraktna predstava uključuje nešto nalik oblaku koji smo izdahnuli u ranom detinjstvu i onda nas taj kvazi oblak prati ceo život i s vremena na vreme ulazi u određenu osobu koja onda našem ja bude poznata pod pojmom voljeno biće.

Po ovoj mojoj teoriji svi smo fatalni, ali i svi smo nezanimljivi. Stvar je u tome da ne postoji erotska vrednost, sama po sebi, već samo određeni spojevi čine intenzitet. Da bi klavir dao lep zvuk potreban je pijanista. Da bi neko bio fatalan, potreban je neko ko ume „da svira“.

Slično sam primetila i kod pasa. Kad se vide omirišu se i onda, preko biologije, nastane simpatija, antipatija ili ravnodušnost.

Ipak, na pitanje – zašto volimo one koje volimo? – nemam odgovor.

Advertisements