–  o tome kako nisam napisala tekst o Dostojevskom –

      Već neko vreme silno  želim da napišem tekst o Dostojevskom. Izjava „volim Dostojevskog“, zvuči kao izjava  „volim Andrića“, nekako namontirano i pozerski. Ali ja, zaista, volim Dostojevskog. Zanimljivi su mi njegovi likovi sa raskošnim unutrašnjim životom, plejada sirotana sa margine, tih odbačenih i od drugih i od sebe samih. Likovi Dostojevskog sreću se svuda oko nas. Sonja iz Zločina i kazne je po današnjim merilima starleta, i ona je prodavala svoje telo kako bi preživela. Novine su pune Rogožinih. Ulice su prepunjene čovečuljcima kakav je iskompleksirani pripovedač iz Zapisa iz mrtvog doma. Ne manjka nam revolucionara u vidu Petra Verhovenskog i Nikolaja Stavrogina iz Zlih duha. Najmanje je Idiota, onih koji se žrtvuju za druge. U Zlim dusima, Dostojevski predstavlja animozitet prve i druge Rusije, gde je nosilac prve Šatov, a nosilac druge Stjepan Verhovenski koji u većini svojih sunarodnika vidi prostake i čiji govori obiluju latinskim izrazima. Baš kao animozitet prve i druge Srbije, druga prvoj poručuje „vi ste krezubi!“, prva drugoj odgovara „a vi imate veštačke zube, čipovane, preko kojih vas prisluškuju“. A, zapravo, svi smo u istom loncu, krčkamo se. Blizak mi je Dostojevski i njegovi „ne-jus“ junaci, sa svetovima u sebi.

      Želim da napišem tekst o Dostojevskom,  ali ne umem, ne ide, reči zapinju. Kao Pavlovljev pas, kad pomislim na Dostojevskog, pomislim i na lokalni kazino u kom sam radila godinu dana, u periodu 2012. i 2013, kada sam aktivno čitala ovog pisca.

      Sa Dostojevskim sam se susrela prvi put u srednjoškolskim danima, kada su mi šaka dopali Zapisi iz podzemlja i meni je fascinantan bio ispovedni početak gde se pripovedač odmah, direktno, deklariše kao zao i podao. To je bilo nešto sasvim drugačije od stranica i stranica svetske literature gde se pripovedači uvek brane i svedoče o svojoj dobroti. Zatim, pročitala sam u tom periodu i Zločin i kaznu i Braću Karamazove, kao deo lektire. I to me je osvojilo.

      A onda, kada sam se zaposlila u kazinu zbog novonastale životne atmosfere pozajmila sam iz biblioteke Kockara, možda sa estetske strane gledano, najslabiji roman Dostojevskog i pročitala ga. A nije ni čudo što je to delo tako slabo, jer ga je Dostojevski pisao pod prinudom, kako bi dao roman izdavaču da mu ovaj ne bi oduzeo autorska prava na duži period, što je bio dogovor. Međutim, osetila sam dostojevštinu u Kockaru, onaj esencijalni deo njegovih dela i nešto me je gonilo da čitam njegova druga, mnogo bolja dela.

      Dostojevski važi za klasičnog pisca, a tako je moderan. Sa fantastičnim osećajem za marketing. Njegovi naslovi su uvek intrigantni i višeslojni (izuzevši naslov remek dela Braća Karamazovi): Zapisi iz mrtvog doma, Zapisi iz podzemlja, Idiot, Zločin i kazna, Poniženi i uvređeni, Jadni ljudi, Zli dusi… Njegovi naslovi prodiru u podsvesno, izazivaju pažnju i motivišu nas da pročitamo ono iza naslova. U njegovim romanima postoji uvek taj neki ton poveravanja, gde nam pripovedač otkriva neku tajnu, priča nam šta je čuo ili nam, pak, prećuti nešto, jer on „o tome ništa ne zna“. Ili, recimo, opširni deo o starcu Zosimi u romanu Braća Karamazovi, koji je kao roman u romanu, nalikuje na ono što će se znatno kasnije nazvati postmodernizam.

      Pročitala sam, mislim, sve od Dostojevskog, a opet, teško mi je da pišem o njemu. Naročito ako uzmemo u obzir koliko je tekstova napisano na raznim jezicima sveta. Svako je u Dostojevskom pronalazio deo sebe, možda je zato toliko i voljen. Za verjuće, on je religiozni pisac, za ateiste kritičar religije. Kad starac Zosima nakon smrti umesto miomirisa emituje obični smrad leša, Dostojevski pod pitanje stavlja religiju. Znam da ga Nabokov nije baš mirisao, šta više, pisao je vrlo oštre kritike. Uzevši u obzir Nabokovljevo nobles odrastanje i poročne sirotane sa ruba društva u delima Dostojevskog, animozitet je jasan.

      Stavljam slušalice na uši, puštam na jutjubu Marušu, nastup iz ’94. u trajanju od 29 minuta, nemački tehno, iako ime Maruša zvuči slovenski, da ne kažem ruski, kao kod Dostojevskog. Misli odlaze od Dostojevskog pred vrata kazina i ja ih puštam, neka uđu u kazino, neka Dostojevskog po strani. Neka čeka, i onako je večan.

      Formalno, moj posao u kazinu se sastojao u tome da igračima donesem piće i isplatim dobitak. Neformalno, slušala sam raznorazne žalopojke i bila rame za plakanje, to se očekivalo od mene, a ja iz nekog iracionalnog razloga nisam htela da se oduprem, valjda zato što mi je sirova, neprerađena ljudska priča oduvek bil zanimljiva.

      Kazino je imao veliki elektronski rulet, devet slot aparata, od kojih su tri bila moderna i imali su aktivan tač skrin i četiri blek džeka. Slot aparati su imali akceptor i primali su novčanice od 100, 200, 500 i 1000 dinara, dok su se blek džekovi „navijali“ i igrači su direktno novac davali meni, a ja im „navijala“ aparat. Rulet se uključivao kombinacijom ključa i ukucavanja. Isplate sam vršila ja, kao radnica, dok su veće isplate, preko hiljadu evra, dobijali od šefa.

      Omiljena igra u kazinu i daleko najpopularnija je bila slot igra Book of Ra koju su igrači od milošte zvali Knjige, jer  kad automat časti igrača sa knjigama, otvori se mogućnost za dobitak.

      Sećam se tog šarenog sveta kockara, sa dostojevštinom u očima. Dok nisam radila u kazinu mislila sam da su navučeni na automate i elektronski rulet isključivo tinejdžeri, ali svako ko je bar jednom kročio u kazino zna koliko je to predrasuda. Lokalni kazino u kom sam radila, bio je kao neka levičarska utopija gde su se skupljali ljudi iz različitih miljea kojima je zajednička strast kocka. Jeste tu bilo tinejdžera, ali i doktorica, profesorka italijanskog jezika, bakica koja prodaje povrće na pijaci, veterinar, advokat, lokalni pevač, ludi matematičar ubeđen da će uspeti matematički da pronađe način igre čija posledica će biti sigurni dobitak iako je to nemoguće i još mnogo ljudi…

      Kockari su večito nezadovoljni i kad na uloženih 100 dinara dođu do cifre od 5000 umesto da podignu dobitak, srećni što su dobili tablu buba (što je isto dobro, ali manje vredno od npr. table kauboja), oni kunu sudbu kletu što nisu dobili više i, naravno, ubrzo izgube sve. U stanju su danima da sede ispred automata, dok se vrti igra, vrti se i njihov život, nešto se dešava, ipak se okreće. Automatski glas iz  elektronskog ruleta – stavite svoje uloge –  mi se zavukao u uši za ceo život.

      Nije problem igra kao igra, već finansijski parkur kom su kockari skloni, alavost i nezasitost, rečju, zavisnost. Prednost kuće, brojčano, nije toliko velika koliko kockari gube, a gube zato što nemaju mere u riziku i zato što igraju dok sve ne potroše. Postoji u njima neki emotivni nedostatak koji ih tera na kompulzivnu igru.

      Predrasuda mnogih koji nikada nisu kročili u kazino je da su kazina legla razvrata. To nije tačno. Iako su po nekoj nepisanoj zakonitosti radnice u kazinu uvek fatalne za igrače, ali taj erotizam nije samostalan, već proizilazi iz strasti za kockom. Radnice u prigušenim svetlima kazina su erotsko otelotvorenje njihove strasti za kockom. Nema tu ničega dubljeg. Pošto su radnice tu uvek trbuhom za kruhom, nezainteresovane za ašikovanje,  „opčinjenost“ se zadrži na kratkotrajnom idealizmu.

      U kazinu se sve vrti oko novca i kompulsivne igre. Mnogi daju bakšiš, ali i traže novac na zajam. Toj trampi uvek treba stati na put. U kazinu se uvek može jeftino kupiti mobilni telefon, zlatan lanac ili ručni sat, što su kockari u stanju da olako prodaju. Ali i u tu zamku ne treba upadati, jer posle taj neko kuka za prodatim predmetom, pokušava da ga otkupi i najposle počinje da mrzi kupca sirovom i snažnom mržnjom.

      Glavni je On, nadvlasnik. Za godinu dana, koliko sam radila u kazinu, videla sam ga svega tiri puta. Šef je bio Njegova desna ruka i glasnik, čijii zadatak je bio da o svemu brine. Gazda, odnosno, gazdarica, krajnje nezainteresovana za kazino,  bila je (njeno gazdovanje je bilo samo formalno), Njegova ćerka.  Sve konce je pomerao On, kog su svi oslovljavali sa strahopoštovanjem, zamenicom. O njemu su se ispredale razne legende. On je imao status grofa Klama u Kafkinom Zamku od koga svi drhte, ali ga niko ne vidi. A kad smo kod Kafke, da napomenem da je Dostojevskog smatrao za duhovnog rođaka, da je mnogo voleo da ga čita i da je Braćom Karamazovim bio oduševljen.

      Šef, pedesetogodišnji brka, nekada davno, pre neolibaralne ere, radio je kao računovođa u jednoj lokalnoj firmi, a onda se zaposlio kod Njega, kao čovek od velikog poverenja koji je bio kao električna šerpa za spremanje svega i svačega. Od knjigovodstvenih poslova, preko sitnjnjenja para, do nadgledanja da li je lokal čist, šta se priča, itd. Nije mi branio da čitam, kada nema igrača. Kaže, i ja sam nekad voleo da čitam Dostojevskog. Ponudila sam se da mu uzmem nešto iz biblioteke. Neko vreme je razmislio i rekao da mu donesem Bele noći. Kaže da mu je dosta ove kazino-stvarnosti i da je poželeo da „ode“ negde sasvim drugde, pa kad već ne može fizički, da „otputuje“ u snežni Sankt Petersburg pomoću Dostojevskog.

      Imala sam tri koleginice koje su radile isti posao kao i ja. Bile smo po dve u smeni i kombinacije su se uvek menjale. Kad sam se zaposlila, Jovana je upravo „diplomirala“. Došla sam na prvi radni dan, u drugu smenu, dočekali su me skoro svi zaposleni i posluženje. Naivno sam pomislila da je to možda dobrodošlica novoj radnici, tj. meni, ali to nije bilo to.   Jovana je imala tada trideset i pet godina. Kaže „ne diplomira se svaki dan, sad imam diplomu, mogu šta hoću“. Verujem da Tesla kad je otkrio struju i Andrić kad je dobio Nobelovu nagradu nisu bili tako ponosni. Donela je čast, kolače i sok i nutkala sve prisutne. Pitam naivno „a šta si ti beše to diplomirala?“, na šta mi reče ponosna Jovana „sad sam diplomirani automehaničar“. Eto, nekom je i pozno završeni zanat cilj, ova žena je zaista delovala srećno i ponosno. Pitam je „pa jel znaš nešto oko kola?“, a ova odgovora „znam sve! Točak da promenim, sve znam! Učila sam i diplomirala. Hoćeš auto da ti popravim?“. Odgovaram da nemam auto. Eto, ona je bar učila i „diplomirala“, a neki su diplome pokupovali a na funkcijama su bili mnogo ozbiljnim od provincijalnog kazina. Jovana se udala iz školske klupe, imala je muža i dvoje dece i, eto, rešila je da „diplomira“ i „diplomirala“ je. Kad je videla da nosim knjigu na posao, rekla je „kad nisam čitala do trideset i pete, neću ni sada“.

      Druga koleginica, Danica, imala je tada, kao i ja, trideset godina i doživljavala je kao poraz što je ušla u tridesetu godinu, a nije se udala. Stalno je vrtela svoju omiljenu temu koja se može sublimirati u sledećoj rečenici – eto, već trideset godina ima, a poštenih muškaraca nigde na vidiku, ona bi da se uda, ali za koga? –  bio je to Daničin lament, refren njenog života. Ta neudatost počela je da se primećuje na Daničinom licu, telu i auri. Kad je pogledaš u oči, vidiš neudate oči. Neudata usta. Sve na Danici bilo je neudato, što su i potvrđivale njene reči izgovorene na prozaično pitanje, poput „kako si?“, iako je niko nije pitao za intimni život, „još se nisam udala“. Prvo je to govorila informativno, zatim setno, potom panično, a danas, kad se sretnemo slučajno na ulici, ljuto. Svakoga dana Danica je bila sve starija i sve neudatija. I ona, kao i Jovana, nije bila zainteresovana za knjige. Ali me je upitala da li u biblioteci radi muškarac ili žena uz komentar  „ti bibliotekari jesu mlitavi i njanjavi, ali, opet, nikad se ne zna…“

      U kazinu su znali da pišem i da sam objavila romane. To je na prisutne ostavljalo utisak, ali isključivo spoljni, jer nisu nešto bili opčinjeni knjigama i čitanjem. Zapravo, mnogi su u meni videli sopstvenu šansu za izlazak iz anonimnosti, nudili su mi svoje životne priče da ih literarno uobličim, za šta ja nisam bila nešto posebno zainteresovana. Koleginica Dragana, imala je oko dvadeset godina,  nikako nije mogla da zapamti naslov mog romana „Vulkan sa ledenog brega“ pa ga je zbog dominantne žute boje korica zvala „ona tvoja žuta knjiga“. Poklonila sam joj primerak, a ona me je prvo upitala „Jel ima ta tvoja knjiga poentu?“ Nisam bila sigurna kako da joj odgovorim na to pitanje, a ona mi je obrazlažila kako je njoj važno da knjige imaju poentu. I onda mi je jednom iskreno rekla: „znaš, počela sam pred spavanje da čitam onu tvoju žutu knjigu. Tri rečenice čitam petnaest minuta. Ništa mi nije jasno. Teško mi je. Kad budeš sledeći put pisala knjigu, piši za nas prost i običan svet, ja ovo ne razumem. Imaš puno reči koje ne razumem.“ Uvažila sam bez ljutnje njene reči i predložila joj da čita Dostojevskog. On piše o običnom svetu i za običan svet i svaki roman ima poentu, kažem joj. A pošto Dragana voli krimiće, predložila sam joj Zločin i kaznu i pozajmila joj primerak koji sam iznajmila u biblioteci. I za divno čudo, Dragani se taj roman dopao. Glavnog junaka je zvala Raša, jer joj je bilo zanovetno da zapamti Rodion Romanovič Raskoljnikov. Divila se Sonjinoj i Rašinoj vezi. Kaže, eto ona njega prihvata takvog kakav je i on nju. A mene onaj bivši ostavio čim sam se zaposlila u kazinu. Budaletina!

      Radnicima je najstrože bilo zabranjeno da se kockaju. Ali Stevanu, odnosno Stevici iz obezbeđenja, kako su ga svi zvali i njegovoj uslovno rečeno devojci, Mucki (mucala je pa su joj nadenuli taj nadimak, čak se tako i predstavljala, pravo ime joj nikad nisam znala), bog sami zna šta su, zapravo, Stevica i Mucka bili jedno drugom,  koja je na kraju radnog vremena čistila kazino,  bilo je dozvoljeno da se kockaju. Razlog tome je bio što Stevica i Mucka nisu bili direktno u dodiru sa novcem, ali i zato što je Stevica bio u stanju da za jedan dan prokocka celu platu, strastveno je išao do kraja, dok je Mucka svoju platu davala Stevici, zapravo, kad se sve oduzme i sabere, novac cirkuliše od Njega do Njega. Gazda kazina sam po sebi ima autoritet, čak i daljinski, i niko nije smeo u lokalu i oko njega da se ponaša incidentno. Stevica je tu bio više „kozmetički“, kao Njegov, nadvlasnikov, doušnik, što je bilo tragikomično, uzevši u obzir da je Stevica bio baš sitan, visine ispod 170, mršav, svetao i nikako nije ostavljao utisak obezbeđenja. Iako je on tvrdio da ima 180. On i Mucka su bili u prvoj polovini četrdesetih, a on je iz njemu znanih razloga govorio da oboje imaju 39. Voleo je da bezrazložno laže kao Lebedjev iz romana Idiot. Bio je  ponosan na to što radi u obezbeđenju, a nagoveštaj konflikta nije rešavao svojim autoritetom i snagom, već rečenicom. „ja ću Njemu da kažem, pa ti vidi“, što je svakog zaustavljalo, kao da o bogu priča. Stevica je rodom iz nekog okolnog sela, iz šumadijske glubinke, gde se „udao“ za svoju sumeštanku, koja ga je, nakon što je umesto novca zaradio robiju, najurila. Imali su četvero dece sa, za ove naše prostore, kitnjastim i raskošnim imenima, nešto kao Eduard, Vilhelm ili Robert, Virdžinija, Izabela ili Klara, ne mogu više da se setim. Žena i tazbina mu nisu dali posle robije da se vrati, a on, pak, nije hteo nazad u rodni dom, trošnu kuću sa poljskim veceom pa se preselio kod Mucke, sa kojom ne znam kako se upoznao.  Bio je u zatvoru oko dve godine, ali nikada do kraja nisam saznala zašto. Stevica je rekao da je bio u teškom periodu i da je iz nužde opljačkao pumpu, čak je sa pripovedačkim darom prepričao kako se to desilo i kako su ga uhvatili. Ali po kazinu se pričalo da su razlozi Stevičine robije bili mnogo manje epski. Iz više ustiju sam čula da je Stevica krao lim, gvožđe ili tako nešto i prodavao u sekundarne sirovine. U gradu se skućio kod jurodive Mucke, nikad nisam mogla da joj utvrdim dijagnozu, koja kao i Stevica nije imala nikog svog ko je prihvata. Ali je imala stan što ju je automatski učinilo dobrom prilikom, za pojedine. Stevica je imao naglasak karakterističan za svoju glubinku i na Draganin ili Daničin prekor kako iskorištava Mucku, govorio je „ma ja nju pazim, ja JOM dajem sendviče, ja JOM pržim prženice, ja JOM dajem lekove, čistim, perem, kuvam, šta oće više? A ona samo zalegne i „Stevice, tužna sam, pa Stevice tužna sam““.  Ubedila sam Stevicu da čita Zapise iz mrtvog doma, iskoristivši njegovu sentimentalnost prema robijaškim danima. Ne znam da li je Stevica pročitao knjigu do kraja, ali  rekao je da jeste i da mu se dopada, jer, kako kaže,  robija je robija.

        Nakon radnog vremena, Mucka je čistila kazino. Ponekad je dolazila i kao igrač. Podsećala je duhom na jurodive kod Dostojevskog, na Smradovnu iz Karamazovih i na Mariju Lebjadkinu, Hromonošku, iz Zlih duha. Mucka nije bila hroma, ali je hramala jezikom, što zbog mucanja, što zbog silnih largaktila i lorazepama koje je gutala na savet psihijatra. Mucka je ponekad dolazila sa sto dinara i umesto da ode do automata, stala bi ispred mene i pitala „Alekssssandra, jel ddddaje ddddanas apppparat?“ i onda joj ja kao i prethodnih sedamdeset i sedam puta objasnim da niko ne zna da li daje ili ne, a ona kao i obično kaže „Ddddobro, ddddobro, razummmem, ali jel daje? Znaš, ako ne ddddaje kupila bih za sto dinara grisine, za sve pare, ali ako ddddaje igrala bih“. „A ti pokušaj pa ćeš videti daje li ili ne daje“. Onda odigra, izgubi i tužno kaže „bolje da sam grisine kupila“. Jednom mi se  nagnula do uva i rekla „Alekssssandra, vvvolim Stevicu, on me pazi, ali mnogo sam tužna“. Pitala sam je što je tužna, a ona slegnu ramenima i reče „takva sam se rodila“. Eto, i to je nešto, kad nas neko v(vv)oli.

       Sećam se nekih likova, raskošne pojavnosti, kao kod Dostojevskog. Sećam se jednog dedice mrkog pogleda koji je sve do proleća dolazio u meklaud jakni, kada dobije penziju, i neprestano igrao i pio pivo dok ne potroši sve, što je trajalo i po dva dana u komadu, isključivo sa piš pauzama. Zvala sam ga Dedek, malo je govorio, ali je bio učtiv i obraćao mi se sa vi.  Nije njegova penzija bila ne znam koliko velika, već je igrao na sitno, epski, dok sve ne izgubi. Imao je ogromni ožiljak na  levoj ruci, pitala sam se kako li je to zaradio. A onda su mi ispričali kako je dedek svojevremeno ležao u zatvoru. Mom iznenađenju nije bilo kraja. „Zašto, pobogu?“, upitala sam. Ispostavilo se da je dedeka dok još nije bio dedek, dok je bio na služenju vojnog roka, prevarila verenica i on je, u stilu Rogožina, pokušao da zapali kuću u kom su bili njih dvoje i pukom srećom plan mu nije do kraja uspeo. Međutim, deo ruke mu je nagoreo, a on je osuđen za pokušaj ubistva i odležao je neko vreme u zatvoru. Posle zatvora se oženio i smirio, ali i duboko ogrezao u alkohol i kocku.

       Sećam se i Popa. Fizički, Pop je bio reinkarnacija Dostojevskog. Nisu ga zvali Pop zbog zanimanja, već zbog velike brade, koja je bila kao kod Dostojevskog. Taj pedesetogodišnjak, magacioner u obližnjem megamarketu, bio je  strastveni kockar koji je igrao isključivo rulet, baš kao i Dostojevski. Pop je igrao na veliko i davao jake bakšiše. Bio je u stanju da u trideset minuta izgubi hiljadu evra. Mislila sam da je bogataš, jer mi je bilo logično da samo bogati igraju na veliko, ali i to je predrasuda. Rekao mi je jedan kockar u poverenju „na veliko igraju veliki, a ne bogati. Samo oni sa integritetom“. Pop je uvek dolazio u pratnji supruge, lepe žene blagog pokleda koja se nikada nije mešala u igru, već sa istom krotkošću i mirom posmatrala i njegove dobitke i gubitke. On je bio jedan od retkih koji nije krio od ukućana hobi. Mnogi su dolazili sa osećajem krivice i takvi mi se nikad ne jave na ulici, uvuku se u svoje kapute i jakne i pogledom počiste asfalt.

       Za razliku od Popa, Veterinar kog su tako zvali zbog zanimanja, bio je bogat, ali je igrao na sitno, nije bio oženjen i nije imao ni kučeta ni mačeta, što bi se reklo. Prema parama je imao emotivni odnos, zvao ih je parice i presovao ih je u nekoj debeloj knjizi. Nikada nije davao bakšiš i stalno je panjkao. Kad mu je jednom ispala spajalica, napravio je takvu paniku i četveronoške je tražio između automata sa vapajem „jao, izgubi spajalicu!“.

        Sećam se kako ulazi mlada Romkinja sa troje male dece i s neba pa u rebra mi se obrati sa „gde mi je muž?“ Pitam je ko joj je muž, a ona načini švenk po prostoru i kod jednog čovečuljka zalepljenog za automat, kao dodatna džinovska tipka, zadrži pogled. Krenu ka njemu sa rečima „Barabo, mrš kući! Bibućarno manuš! Prligano! Bilačaho!“ i sve ga tuče nekom kesom u kojoj su tri hleba. A čovečuljak zavapi „nisam kriv, majke mi Samo sam ubacio sto dinara, za sreću!“. Mlada ženica se ne obazire i tuče ga hlebom i kesom, dok on ide ka izlazu. Dečica se smeju. A on nastavlja i meni se obraća „samo sto dinara, gospođo, reci ti, samo sto dinara. „Samo sto dinara“, ponavljam za njim, ali srećna porodica je zakoračiila ka izlazu.

       Sećam se i doktorice. Ona ima oko pedeset godina,  igra meraklijski, pije pivo, ubacuje novčanice od petsto dinara. Persira mi i nenamerno flertuje, ali ne samo sa mnom, već i sa ostalim koleginicama i kolegama, sa drugim igračima, čak i sa automatom kog pomazi kad ima dobitak. Poverava mi se kako nema sreće u ljubavi. Zavapi  melodramatično kako je lakše položiti anatomiju i neuropsihijatriju, nego razumeti muško srce. Kaže mi da zna da pišem i da volim da čitam. Ne pita me za moje pisanije, ali mi postavlja pitanje šta  čitam. Kažem, Dostojevskog. „Ah, Aleksandra, divna literatura!“, komentariše afektirano. Tad kaže kako ima 12 000 knjiga i da ima nekoliko kompleta Dostojevskog. Kaže da ima višak, plavi, Radov i da će mi pokloniti. „Ma, taman posla!“, kažem. Ali ona nastavlja kako ja to zaslužujem i kako umem lepo da je slušam. Pita, šta još volim da čitam i na moje reči Crnjanskog, Bernharda, Vitgenštajna, ona je od alkohola usporenim glasom i blagog pogleda rekla: „Aleksandra, imate sreće, sve imam i pokloniću vam!“. Naravno, nije mi ništa poklonila, bile su to samo prazne reči. Došla je mesec dana nakon tog događaja i ponašala se kao da ništa nismo razgovarale. A kad sam je srela na ulici, ruku pod ruku sa nekim muškarcem, okrenula je glavu od mene i produžila.

         Kad nema igrača, ili sam čitala Dostojevskog ili šetala kao zatvorenica po kazinu, falili su  mi samo okovi pa da budem kao iz Zapisa iz mrtvog doma. Gledam u sat i želim da ubrzam kazaljke.

          Poželela sam i ja da jednom odigram, čisto da vidim kako je „sa one strane“, ali pošto je u kazinu u kom sam radila bilo zabranjeno da radnici igraju, ja sam obrnula svoje krugove u jednom beogradskom kazinu. Ubacila sam nešto sitno i imala sam dobitak solidan za taj ulog. Od dobitka sam kupila preko Limunda polovni, plavi, Radov, komplet Dostojevskog koji je bio zbudžen od nekoliko izdanja te su neke knjige bile izuzetno očuvane, tamno plave boje, dok su neke bile pohabane, svetlo-plave, sa nekim belim pegama. Dostojevski je na polici, pročitan i voljen.

        Kao alhemičari koji traže formulu za zlato, a nađu nešto drugo, tako i ja nisam našla literarno uobličenje za svoje viđenje Dostojevskog, ali rodila se ova priča o kazinu. O Dostojevskom u kazinu.

 

Advertisements