Deo koji prenosim je iz prvog dela trodelnog dokumentarnog filma o Ingmaru Bergmanu, Bergmanovo ostrvo (2004). Razgovor je vodila rediteljka filma Marie Nyrerord. Preveo je Ivan Žikić.

I. B. – Smrt nije nešto čega bismo trebali da se plašimo. To je nešto izuzetno milostivo. Nešto veličanstveno. Pošto sam to shvatio, živeo sam zadovoljnim životom. Shvatio sam da bi moje dnevne misli o smrti mogle biti ostavljene po strani. Uvek bi došle, naročito u vreme „veštičjeg sata“*, tik pred svitanje, ali sam mogao da budem miran, govoreći sebi da to nije ništa. Od nečega što je bilo nešto, odjednom je postalo ništa. Dopala mi se ta ideja. A onda je došao veći problem. Razočaravajući problem. To je  bilo kad je Ingrid preminula, pre tačno osam godina. I, logično, rekao sam sebi: „Nikada više neću videti Ingrid ponovo. Otišla je zauvek“. Ali, ono što je čudno jeste da sam osećao prisustvo Ingrid, naročito ovde, na Faru. Pomislio sam: „Ne mogu da osećam njeno prisustvo, naročito ne sad, kad je više nema, zar ne?“. Tako da je sve to bila hemijska reakcija. To nije bila prava smrt, to je veštačka smrt. U stvarnoj smrti možda me Ingrid čeka, i možda ona postoji. I možda će doći da me upozna.

Nakon ovog razgovora pustiili su insert iz poslednjeg Bergmanovog filma Saraband (2003), gde junak govori o umrloj ženi:

Henrik – Dosta mislim na smrt ovih dana. Mislim… Jednog jutra šetao sam šumom pored reke. Jesenji je dan. Magla. Sve je mirno. Tiho. Onda sam video nekog kod vrata. Hodala je prema meni. Nosila je suknju, plavi džemper… Bila je bosa. Kosa joj je bila vezana u pletenice. Išla je prema meni. Anna je išla prema meni, tamo kod vrata. I onda sam shvatio da sam mrtav. Tada se je desila jedna čudna stvar. Pomislio sam: „Ovo je tako jednostavno?“ Proveli smo naše živote razmišljajući o smrti. Pratila nas je i bila sa nama… A, u stvari je tako jednostavna.

A onda Bergman nastavlja da priča o svojoj ženi:

I. B. – Svestan sam da ću videti Ingrid. Potpuno sam izbrisao noćnu moru od te noći da je više nikad neću videti. Prihvatam tu činjenicu da ću opet sresti Ingrid.

M. N. – Bili ste u braku sa Ingrid 24 godine. Šta je u njoj bilo toliko posebno, da ste ostali pored nje toliko dugo? Posebno posle svih onih žena…? Šta je ona imala, a druge nisu?

I. B. – Išli smo različitim pravcima. Ponekad je moja stvarnost potpuno iskrivljena. Izgradio sam sliku stvarnosti koja je potpuno luda. Ingrid je čvrsto bila na zemlji. Njen kontakt sa stvarnim svetom je bio toliko jak da sam i ja profitirao od njega.

M. N. – Mislim da liči na Vašu majku.

I. B. – Možda ste u pravu!

*veštičiji sati – zapravo, misli se na vučije sate, vargtimmen, kako se zove i jedan Bergmanov film, a odnosi se na deo pred svitanje kada se po skandinavskoj mitologiji rodi najveći broj beba i umre najveći broj ljudi. U prenosnom smislu, odnosi se na noći nemira, ono što mi podrazumevamo kada kažemo npr. „noć punog meseca“.

Advertisements