Rešila sam da u okviru bloga GlasoviProzora, pored autorskog sadržaja, uvrstim i deo koji će se zvati ZAJEDNICA, TUĐI BISERI, a sastojaće se od rečenica, misli, literarnih pasaža, izjava i sl. umetnika koje volim, naravno podpisano.

Pa da počnemo sa izjavom Tomasa Bernharda u intervjuu koji je vodila Krista Flajšman, a prevela Marina Anđelković. Tiče se pejzaža i opisivanja u književnosti. Moram da napomenem da su Bernhardovi intervjui umetnost za sebe, on je u njima provokativni stilista. Ne kažem da se u potpunosti slažem sa ovim delom intervjua, ali slažem se u većini. I sama imam sličan odnos prema pisanju, više sam sklona fragmentima i izboru, nego doslednom realizmu, tako da ga nazovem. Ne kažem da je dosledni realizam loš, Tolstoj, Balzak i realisti su napisali remek dela, ali, prosto, meni takav način pisanja nije blizak.

Dakle:

Svaki roman ima neki svoj pejsaž. I ja ne pišem za budale kojima sve treba da se nacrta. „Tamo raste trava, tamo je drvo narandže na kom rastu narandže, i narandže su prvo zelene, potom požute, a onda vremenom dobiju narandžastu boju.“ Uvek imam osećaj, kad god pišem, da sam na nekom određenom mestu, i da svi znaju gde se to mesto nalazi, te se tako poštedim opisivanja tog mesta. Tako dajem ljudima slobodu. Neki ljudi vole sve da opisuju – „Oni ulaze unutra, onda ona sreće Doktora Übermichl, on nosi torbu, Pierre Cardin torbu, a u torbi se nalazi sedam fascikla kompanije te i te. A onda čak nosi i šešir sa crnom trakom, koja je pozadi vezana u mašnu.“ Sve je to dosadno, ali od toga je čitava književna industrija sazdana. Jer ljudi ne mogu da koračaju velikim koracima, već koračaju vrlo malim, buržoaskim, odlučujućim koračićima. A to je strašno! Opisivanje prirode je glupost, jer svi znaju kako priroda izgleda. I onda je glupo raditi to. Svi koji su ikada bili na selu ili u bašti znaju čega sve tamo ima. Stoga, nema potrebe da se to opisuje. Jedina zanimljiva stvar je šta se to dešava u prirodi ili bašti. „Preskočite!“, kažu. Međitim, danas je opet moderno da svaka sitnica bude uključena. 60 strana nastane očas dok neko prođe kroz prednja vrata Ili kroz baštensku kapiju. To čak nije ni ekonomično. A opet stalno se ljudi nerviraju zašto pesnik nema maštu a ni ideju kako bi priča trebalo da teče.

A kako onda vi to radite?Možete li nam opisati?

Potpuno izostavim stvari koje ionako već svi znaju. I koje vas ionako samo usporavaju. Unutrašnji procesi koje niko ne vidi su jedino ono što je zanimljivo u književnosti. A eksterijer… Svako dete je već čulo tu bajku. Najbitnije je pisati o onome što niko ne vidi.

Advertisements