U aprilu 1999. napunila sam šesnaest godina. Bila sam na prinudnom raspustu zbog bombardovanja. Osetila sam potrebu da napišem jednu priču o ratovima devedesetih u čijem središtu se nalazila ljubavna priča. Priču sam pisala u svesci i razvila je do romana, kog sam nazvala Metak. Bilo je to traljavo početničko „delo“ koje sam iscepala na paramparčad. Na zgarištima Metka nastao je jedan sasvim drugi roman, Maksimilijan, kog sam objavila sa sedamnaest godina. Bio je to, takođe, traljavi mladalački pokušaj da se romaneskno prikaže jedna porodica tokom devedesetih sa svim izazovima i iskušenjima koje to vreme nosi. U sklopu tog romana je i deo o bombardovanju, ko želi može da pročita odlomak (unela sam minimalne stilske izmene):

IV GLAVA

           24.03.1999. sam u zoru, kao i obično, opružen ležao na svojoj, levoj strani udobnog, starinskog, bračnog kreveta. Jorgan sa belim i ljubičastim prugama prijanjao je neposredno uz moje telo. Stopio sam se sa ulogom spavača pa mi je predstavljao teškoću odlazak u hladni i tmurni svet jave. Nije mi bila prijatna misao o  napuštanju svoje tople posteljice. Ne znam da li tako žale bebe kad napuštaju svoju prirodnu posteljicu. Da bi mi prelaz iz sveta snova u stvarni svet bio što bezbolniji, uključio sam radio, ne bi li me muzika razbudila. Mada, kad bolje razmislim, shvatam da nikada u  životu nisam mogao premostiti onaj jaz između snova i stvarnosti. Od radija sam očekivao muziku, ali nje nije bilo. Iz crnih, mrežastih zvučnika čuo se bistar, zabrinut ženski glas. Očigledno je bilo da je tekst koji je čitala u vezi sa bombardovanjem: „…ukoliko ste sami i zatrpani sačuvajte prisebnost i orijentišite se, zaštitite maramicom ili krpom oči i organe za disanje, ako je potrebno ukažite sebi prvu pomoć…“ Shvativši da su to obaveštajne mere u slučaju bombardovanja, besno sam isključio radio. Ironično sam se nasmejao naivno pomislivši da su priče o bombardovanju koješta, da je „poslastica“ obećana još odavno, a ništa se nije desilo. Bio sam opijen gorčnimo na prejudiciranje medija. Prodrmao sam rukom Silvijino rame da bih je probudio.

             „Hajde, budi se! Moramo na posao. Pravda čeka“. Strepeo sam od njene reakcije, jer sam znao kako se teško budi i kako je kivna na one koji joj prekidaju snevačko zadovoljstvo. Ispostavilo se da je ona odavno budna. Još uvek sanjiva, rastežući se, upitala me je: „Šta to pričaju na radiju?“ Slegnuo sam ramenima, sad već sedeći na krevetu. „Ništa bitno.“, izgovorio sam to neubedljivo. Koliko god da mi je Silvija tih dana išla na živce, ipak sam imao u sebi onaj tračak samilosti koji me je upozoravao da treba da zaštitim suprugu, makar to bila i zaštita od ogavnih i uznemirujućih informacija. Ispostavilo se da je Silvijino pitanje retoričko i da je upoznata sa situacijom i sa rečima sa radija.

           „Hoće li biti bombardavanja, šta misliš? Da li  ćemo dočekati da budemo sami i zatrpani, kao što kaže voditeljka?“ Ponovo sam slegnuo ramenima ubeđujući sebe da se  neće desiti ništa ozbiljno i gadno, ali u dubini duše sam ipak sumnjao.

***

            Pogleda usmerenog ka prozoru gledao sam već toliko puta viđene prizore Beograda. Tako sam tražio spas od uznemirenih lica svojih saputnika. Silvija koja je sedela do mene u autobusu, žmurela je. Kao što avion koji jezdi nebom obrazuje trag, tako je i mnoštvo reči saputnika, kao i njihova lica i pokreti, obrazovali trag u vidu tri reči: bombardovanje, strah, beznađe.

            „Silvija, šta je ovo?“, upitao sam je, a ona je slegnula ramenima, kao ja nedavno na krevetu. „Silvija, ovo je suludo. Svi pričaju o tome. Izgleda da će ipak nešto biti.“

***

            Kad smo ušli u Palatu pravde, Silvija i ja smo se razdvojili, pošto nismo radili u istom delu. Razdvajanje mi nije teško palo. Radovao sam se samoći i tišini svoje kancelarije. Otišao sam u pravcu „svoje radionice“  veseleći se činjenici „četiri zida“ i odsustvu tuđih reči. Ali mira nije bilo. Na stolu su me čekali predmeti sa kojima kasnim. Pasivno sam sedeo naslonjen na fotelji, glave zabačene ka nazad, kao kad teče krv iz nosa, a onda naiđoše pogrešni ljudi u pogrešnom trenutku. Bile su to kolege iz okolnih kancelarija. I oni su imali potrebu da pričaju o potencijalnom, budućem bombardovanju. Jedan kolega mi dade neki papir da pročitam. Bilo je to uputstvo za građene o obaveznim postupcima u ratu, elementarnim nepogodama, tehničko-tehnološkim nesrećama i drugim većim opasnostima. Nikada nisam osećao gađenje prema kolegama kao tad. Pričali su svi u glas. Dok su jedni ponavljali „jadna deca“, drugi su govorili „žao mi je mene“, treći su se žalili da žive blizu kasarne, četvrti su se crnohumorno šegačili („Primite moje saučešće unapred, vidimo se na nebu!“), peti, kao ja, sedeli su nemo i nepomično… Svima nam je zajednički bio strah, ali to nije bio realni i konkretni strah, već neka strepnja usmerena ka nepoznatom koja je svojim sadržajem više ličila na fobiju. Sve mi se smučilo, kolege, sugrađani, bus, ulice, Silvija, život,  ja sam… Svet mi se učinio ljigav i sluzav.

***

            Pobegao sam sa posla i otišao kući. Zavukao sam se ispod pokrivača i pokrio i po glavi, sa željom da nađem mrvu unutrašnjeg mira. Samo toliko mi je dovoljno psihički da ne potonem. Posle nekog vremena zaspao sam i sanjao Beograd u ruševinama: neke građevine su još uvek gorele. Na zgarištu stoje kolege, sugrađani, komšije i Silvija. Ja stojim na drugom zgarištu. Malo sam udaljen od njih, ali ih jasno vidim. Želeo sam da odem na njihovo zgarište, ali ono što su počeli da rade me je odvratilo. Kidali su sopstve ruke, noge i organe i jeli ih. A onda su se pretvorili u bića sa sopstvenom glavom i životinjskim telom. Kad su me ugledali, krenuli su ka meni, a ja sam bežao. Tako bežeći sam se probudio, oznojen i uznemiran, sa jakom glavoboljom i osećajem umora.

***

           Otišao sam u kuhinju da popijem čašu vode i tamo sam zatekao Silviju koja se upravo vratila sa posla. Kratko sam joj ispričao kako su mi kolege zaposele kancelariju i kako sam pobegao. Pričala mi je da su se i njene kolege ponašale slično kao i moje.

„Maksimilijane, tamo su svi poludeli.“

„Uvek su i bili ludi.“

„Na pragu smo.  Konačno. Ovog puta neće biti moša.“

„Na pragu čega?“

„Na pragu provalije, na čijem dnu je trnje.“

„Nije ni trnje ono najgore.“

„A šta je najgore?“

„Neizvesnost i misli o svemu tome.“

***

            Poslednjih pola sata mira Silvija i ja smo gledali televizijski program. A onda se čuo jak tresak od koga su nam zazvečali prozori. „Počelo je!“, rekla je Silvija panično, kao kad je  pre nekog vremena osetila da će da se porodi. Ali onda smo mogli nešto da preduzmemo, da odemo do porodilišta i sačekamo da se porodi. Pošto je postojao problem, porodili su je na carski rez. Ali šta je carski rez u analogiji sa bombardovanjem? Kakav rez sad napraviti? Sela mi je u krilo i zagrlio sam je. Pasivno smo čekali da prođe. I prošlo je.

Advertisements