„Sva filozofija je kritika jezika”,  Ludvig Vitgenštajn

Jutros sam sanjala da su u podnožiju Kalemegdana plaža i more. Sanjala sam i rusku pevačicu Zemfiru koja na toj plaži treba da održi koncert. Ta „laža“ delovala je tako realno i propratne emocije su bile iste one koje se jave u prisustvu nečega stvarnog, mada sam sklona da sve manje verujem u stvarnost. Postoji niz filozofa koji  su unutrašnji svet pojedinca vrednovali podjednako kao i neke objektivne događaje, počevši od Platona i njegovog idealizma, Svetog Anselma, Frensisa Herberta Bredlija, preko Kanta i Vitgenštajna. Postojanje u glavi je ipak postojanje. Kada evociram uspomene prvo mi na um padnu dominantne misli i fantazije koje sam tada imala, onda propratne emocije, pa tek onda neki objektivni događaji, takođe destilovani umom. Ako je bog stvorio svet, verujem da ga je prvo sanjao ili snovidio. Stvaranju prethodi sanjanje. Snovi i snoviđenja su  četvrtina parastvarnosti. Ostala tri dela su realnost ili sadašnjost, uspomene i umetnost. Sve četiri stvarnosti bivstvuju istovremeno, to su prave četiri čovekove dimenzije, kvadratura.  Prostor i vreme su iluzija, optička varka, krug. Verujem u kvadraturu kruga i u čoveka koji je njegov centar. Kroz taj centar prolazi beskonačno pravih koje povezuje svetove, jedna objedinjujuća stvarnost, tačnije, nadstvarnost: jezik. Jezik je uvek živ, čak i kada ima pridev „mrtvi“ kao starogrčki i latinski. U jeziku žive ideje, emocije, čak i smrt.

Advertisements