KATARINA KAO PLAN

Ako sledimo logiku naslova, mogu da kažem da bi prvo ime za sreću bilo Nikita. O mojoj ljubimici i  mačkama sam već pisala u tekstu o filozofiji mačaka .  Već duže vreme imam želju da udomim kucu (kad već ne mogu lisicu, jel). A kako ne volim da idem grlom u jagode, razrađujem taj korak do najsitnijih detalja, kao da organizujem vojnu operaciju u Siriji. Iščitala sam puno tekstova o psima i pregledala vlogove. Važno mi je bilo da toj budućoj kuci bude lepo i ugodno sa nama i nama sa njom.

KATARINA KAO IDEJA

Kao Đepeto Pinokija pravila sam kucu, ali unutar sebe ili, preciznije, sinula je u meni kao Platonova ideja. Prvo sam videla ime Katarina što je impliciralo ženski pol. Ne znam zašto sam poželela da joj dam baš ime Katarina. Treće što sam videla je da će Katarina biti pas male ili srednje veličine. Ta vizija je usledila iz čisto praktičnih razloga. Teško da bih finansijski mogla da izduram sa psom od dvadeset kila. Znala sam da će Katarina biti upravo jedna od onih neželjenih, poklonjenih, ne zbog toga što nemam da platim, već što bi mi davanje novca za psa bilo istovetno kao kad bi mi neko prodao dete. A kad sam naišla na podatak da se najmanje udomljavaju crni psi, setila sam se da znam u Mladenovcu samo dva crna psa, odlučila sam da Katarina bude crna. I kao što sam pisala u tekstu o mačkama, da mi je važno da je maca dobra, tako mi je i za kucu važna pitomost i dobrodušnost. Ideja Katarine poprimala je obrise, postajala je sve stvarnija i stvarnija, sinula je, iako još uvek nisam znala gde da je nađem.

ISTORIJA „MOJIH“ PASA

Moj susret sa psima je bio gotovo uvek posredan, ali važno je da napomenem neke klikove. Godine 1992. (imala sam tad devet godina) u jeku rata u seoskoj bosanskoj kući gde sam živela, niotkuda, dođe odraslo kratkodlako žuto kuče srednje veličine i meni nepoznate pasmine. Izborila sam se sa mnogobrojnim ukućanima da ga pustimo da ostane u dvorištu. Moja mama joj je dala ime Luna. Budući da sam jedinica, Luna mi je bila kao sestrica. Bila je kod nas nekoliko meseci, a onda je jedno jutro nisam našla u njenoj kućici. Nije je bilo nigde. Usplahireno pitam babu gde je Luna, na šta mi je rekla kako je došao po nju vlasnik i odveo je nazad kući.  Ja sam od stresa dobila temperaturu i pala u postelju, u bunilu sanjajući pse. Jedan lokalni  komandant mi je nudio dobermana na poklon, ali roditelji nisu  bili za to rat je, kad prođe rat nabavićemo kuče. 1993. smo se preselili u Mladenovac. Bili smo bliski sa ujakom i ujnom i svakodnevno smo se posećivali. Ujna je mnogo volela pse i imala je prgavog pekinezera Flokija. U misterioznim okolnostima Floki je nestao što je ujnu dovelo do histerije  i suza. Tražili smo ga po kraju, stavili oglas u lokalne novine u fazonu „nestao pas, moli se pošteni nalazač, bla, bla…“ ali zalud. Flokija nema. Onda je ujna nabavila novog pekinezera, ovoga puta ženku. Iz meni nepoznatog razloga dozvolila mi je da imenujem novu kucu. A pošto je tad bila jako popularna serija Srećni ljudi, kujici sam dala ime Đina, što se ujni dopalo. Đina je poživela petnaestak godina. U Mladenovcu ima mnogo pasa i mačaka lutalica i ja sa njima redovno pričam i svakom dam ime. Ali sve opisane relacije su drugačije od postupka usvojenja psa koji će biti u stanu od četrdesetak kvadrata, zajedno sa mačkom i ostalim ukućanima, član porodice.

U POTRAZI ZA KATARINOM

U potrazi za Katarinom suočila sam se sa jednom stvarnošću koja me je na neki način obespokojila, a tiče se toga da se iza koprene ljubavi prema psima često krije gola sujeta. Još je u bibliji pisalo taština nad taštinom, sve je taština.  Te tako sam uočila oglase gde se prodaju štenci po 550 evra, sa opisom besprekorno poreklo, vrhunski roditelji kao da se formira pseći SS odred. Pomeranci, maltezeri, bišoni i oni mini buldozi kojima sam zaboravila naziv su najtraženiji i njima je i cena visoka. S tim u vezi primetila sam da vlasnici koji drže do rase, drže i do imena koje mora da asocira na nešto veliko i bitno, jer su, jel, i oni, vlasnici, mnogo bitni. Te je uvek reč o nekakvom Zevsu, Apolonu, Asu, Rambu, Rokiju, Lavu, Kralju, Kingu i Caru, a nikad o Švrći, Đuri ili Jovici. Samo nobles i moć. Sa druge strane, mešance niko neće, oni valjda potrošačkoj logici sugerišu nešto nepravo, nekakav falš, te su sa te strane oglasi formirani kao npr. Mrvica traži dom, vakcinisana i očišćena od parazita. Poklanjam. Dovozim do kuće. Samo što još ne stoji klečim i molim, uzmite je.  Neumorno iščitavam tekstove o psima i susrećem se sa svim i svačim, kao npr. sa pojmom kupiranje koji se odnosi na sečenje ušiju i repa psima kako bi bili lepši. ?! Kad odrasli ljudi odu kod plastičara ne tiče me se, koliko god da mi je odbojno, neka svako radi SA SOBOM, šta hoće, ali seckati kuče zbog hira mi je besmisleno. Još nailazim na durašne komentare po internetu kako se moraju dobermani kupirati, jer ako se ne kupiraju onda liče na uličnu džukelu. ?!  Neka kupiraju svoje uši, nos i zadnjicu koliko hoće, ali ne i pse. Zatim, nailazim na oglase tipa, poklanjam odraslog psa, te i te rase, deca porasla, psa smo izgustirali. ?! Kao o jeftinom pop pesmuljku da piše, a ne o članu porodice. A tu su i neumorna pitanja kao Kako da naučim psa da reži kad mu kažem? Pitam se kada će ljudi da nauče da psi nisu (samo) sekjuriti, a da mačke nisu čistači dimnjaka.

I BI KATARINA!

Hajde da ne budem do kraja negativna i da pohvalim neke ljude koji skupljaju napuštene štence, vakcinišu ih, hrane i vraćaju iz mrtvih, a onda ih poklanjaju. Takva je i Katarinina dobrotvorka. Nailazim na oglas kako kuca traži dom. Piše da je mešavina patuljastog šnaucera i mešanca i da neće biti mnogo velika, kao i da je vakcinisana i očišćena od parazita. Ženkica. Na slici: mala rutava crna pufna sa belom flekicom na vratu. Kontaktiram ženu, kažem da smo sugrađanke i dogovorimo se da vidim kucu posle Božića. Do tada pokušavam verbalno da senzibilišem mačku i neprestano joj govorim kako će nam uskoro doći Katarina. Kao po dogovoru, odlazim kod žene i ulazim u dvorište gde čuva dvanast pasa od kojih, pored Katarine, još dve kujice čekaju da budu udomljene. I kao u nekom trileru, vidimo sve kučiće sem Katarine. A onda, i bi Katarina, prava Katarina, otelotvorenje moje ideje. Crna, a svetli!

KATARINA KAO ČLAN PORODICE

Uzela sam Katarinu (tepamo joj Tića) u naručije i odnela je do stana. Prvi dan je tugovala zbog promene sredine, ali već drugi je bila mnogo bolje. Sad učimo zajedno da živimo, da jedemo u određeno vreme, da ne kakamo i ne pipimo u stanu, da šetamo uz nogu. Nikita je u početku bila nepoverljiva prema pridošlici, ali polako se navikava, dok je Katarina prava Katarina, dobra, umiljata i trpeljiva. Nema te materijalne stvari koja bi zasijala takvom svetlošću kakvu emituje Katarina, Tića.

Advertisements