Moja majka je svojevremeno pokušala da me inficira roken rolom, ali svi ti bitlsi, led cepelini i diparplovi, ostavljali su me ravnodušnom. Kao u nekom eksperimentu, majka uključi svoj gramofon kog čuva kao muzejski eksponat i pusti mi neku od ploča koje su, takođe, kao eksponat. Poslušala sam pesme ćutke i gledala u omote ploča, a kad se završio „uzorak“ prokomentarisala sam gadljivo čupavi su kao četnici i dosadni; viču, dernjaju se, zvuk gitare mi grebe uši .  A onda je izvukla džokera, poslednji adut, Dženis Džoplin. Kažem, i ona je dosadni četnik. Tad je definitivno odustala od uticaja na moje muzičko ja.

Muziku sam slušala usputno, bez strasti, sve do 1996. kada sam na televizoru videla spot  Celebration generation, Westbam; bio je to moj prvi susret sa tehno muzikom koja me je opčinila: …STAGA DAGA DAGA DAGA DOĆĆĆ STAGA DAGA DAGA DAGA DOĆĆĆ STAGA DAGA DAGA DAGA DOĆĆĆ…  Kao u nekom futurističkom obredu. Hiljade slatkih čioda zakivalo mi se u telo pružajući mi ogromno zadovoljstvo. Osećala sam da ta muzika žonglira mnome i, odjednom, noge su mi bile u oblacima, a glava malo iznad zemlje, potom , u horizontali sam, levitiram, a onda više ni nemam telo, sublimirala sam se u zadovoljstvo.  Ljubav prema  elektronskoj muzici je ostala i do dana današnjeg iako sam zavolela i mnoge netehno kompozicije, od klasike, preko džeza i popa do kafanskih pesama. Na tehno Olimpu su pomenuti Westbam, Marusha, Members of Mayday, Prodigy…

Često sam se suočavala sa osporavanjem takve muzike. Pežorativna opaska da je tehno sintetika mi je delovala licemerno, jer niko se ne odriče frižidera, telefona i ostalih veštačkih tvorevina, a kad čuju tehno, rejv i trens onda obavezno pominju nedostatak vrednosti. Po toj logici i instrumenti su sintetika. Možda je samo ljudski glas prirodan. Dopada mi se Mocartova opaska da je i zujanje komarca muzika. Ima i onih koji misle da tehno muzika može da se sluša isključivo ako je slušalac nadrogiran, što je takođe predrasuda u ravni sa onom da je zemlja ravna ploča. Bitna je kreacija. I, na kraju krajeva, ugodnost koju mi elektronska muzika pruža. Na kraju krajeva, nekada su džez i rok bili „moderno đubre“ pa ih je vreme skladištilo u modernu klasiku. Na meti su bili često i remiksi. Posmatram ih kao spoj raznih vremena i približili su mi mnoga klasična dela. Mocarta, Betovena i Baha ćemo više omiliti klincima kroz dobar remiks nego kroz autorativno trućanje o njegovoj vrednosti.  Ne verujem u dobar i loš ukus, verujem u zadovoljstvo i vreme.

U lični žargon uvela sam pojam tehno je kada mi se neko i nešto dopadne, nevezano od muzike. Tako da tehno za mene nije bila samo muzika, već i jedna pozitivna odrednica. Kako ti se sviđa knjiga? Tehno je. A slika? I ona je tehno. Kako se osećaš? U tehno sam raspoloženju. 

Kada sam počela da pišem, 1999. godine, primetila sam da se u meni odvija jedan tehno proces i to ne u kontekstu iz prethodnog pasusa, već u kontekstu ritma. Ležala sam na krevetu nepomična kao granice SAD, oči su mi bile mahom zatvorene, ali i ako su otvorene to je kao kod riba ili slepih ljudi, bez pravog pogleda i fokusa. Bila sam šćućurena iza unutrašnje strane kapaka. Emocije su navirale haotično, a ja ih kao magacioner tek prispelu robu u hipermarketu slagala. Emocije su obrazovale misli, misli slike, a slike reči, mnogo reči, rečenica i napisanog koje tek treba da se pribeleži na papir. Te reči su bile kao ritam u tehno muzici: …pkc, pkc, pkc, pkc, pkc, pkc, pkc, pkc… Emocija je rađala sliku, slika reči, reči su se ponavljale, a ja sam ih dovodila u red. I reči imaju svoj red, ritam i muziku. Tad sam shvatila da postoji pisanje i pisanje. Prvo se odvija unutar nas, drugo je samo manuelni čin. Kad se vezeno izveze iznutra , usledi kucanje, nekada na pisaćoj mašini, a potom na kompjuteru. Tad sve odzvanja od kucanja, a taj ritam podseća me, takođe, na tehno.

Tehno ritam uočila sam i kod nekih pisaca. Kada Beket ponavlja Gde je Godo? Godo će doći. – čujem tehno. Kao i kad čitam Tomasa Bernharda. Zapete Miloša Crnjanskog čujem kao ritam mašinu.

Čak i priroda sledi tehno ritam. Noć smenjuje dan, ide godina za godinom, drvo da plod, plod se pojede, izraste novi… Čovek se rodi, čovek umre. Sve je povezano sa svim. Tehno je nešto kao sumatraizam Miloša Crnjanskog, kosmička harmonija.

Advertisements