drama

 

LICA

JAN, HELENA, OLGA KON, OLIVER, UREDNIK, SPREMAČICA, MENADŽER, SARADNIK 1, SARADNIK 2

PRVA SLIKA

Redakcija novina Trač plus. Kancelarija urednika. Za stolom sedi urednik. Čuje se kucanje na vratima.

UREDNIK: Napred!

Ulazi Helena.

HELENA: Dobar dan. Zvali ste me…

UREDNIK: Zdravo Helena, da zvao sam te.

HELENA: A povod je?

UREDNIK (Nasmeja se):  Odmah u centar, „šta je povod?“.A povod su dve stvari. Kao prvo… (zvoni mu mobilni telefon zvukom Habanere iz opere Karmen, javlja se) Kaži. Pa šta ja da radim što nemaš fotografiju njene guzice?! Šta me briga! Hoću da stvoriš tu guzicu prekrivenu celulitom! Uzmi sa interneta nečiju, kropuj i napiši da je to to. Diletanti! Ja moram o svemu da brinem. Piše tekst o strijama estradne umetnice Milke Podunavac i možeš misliti žali  se da nema fotografiju, korpus delikti. Nije ovo MUP, već tabloidne novine! Zato mu kažem da nađe nečiju guzicu preko interneta i neka piše da je Milkina. Nego, zvao sam te u vezi sa operskom pevačicom Olgom Kon.

HELENA: Da?

UREDNIK: Mi imamo naše čitaoce, naše verno stado. Oni nas čitaju ma šta napisali. Određenu ciljnu grupu smo omađijali i čim vide da piše Trač plus na trafici ili u marketu maše se za novčanik. Ali želim da nekako pridobijem i ove takozvane fine strukture. Znam da takvi lude za Konovom. Pokušao sam nekoliko puta da je intervjuišem, ali poznato je da ona teško daje intervjue i znamo svi šta misli o novinama kao što su naše. Tako da od intervjua nije bilo ništa.

HELENA: Moj muž obožava Olgu Kon. Ne propušta nijedan njen koncert i predstave. Baš večeras ide da gleda Karmen.

UREDNIK: Opa! A ti? Ti ne ideš? Ti to mirno gledaš?

HELENA: Kako to mislite?

UREDNIK: Možda ne znam opus Olge Kon, ali znam za njen magnetizam. Ona kad peva, ona te zgrabi ovako (mahnito uzme kutiju cigareta sa stola, zgnječi je u ruci i baci u kantu za đubre).

HELENA (smeje se):  Ne idem, jer sam bila već nekoliko puta pa ne bih opet. A što se tiče mog muža, on je dvadeset godina mlađi od Olge Kon i stvarno najmanje razmišljam o njenom magnetizmu. Nego, zašto ste me zvali? Da pokušam Olgu da ubedim da da intervju?

UREDNIK: Ne, ne, ne. Neće ga ona dati. Nego, treba mi neka senzacija. Prava senzacija! Hoću da napišeš bombu od teksta o Olgi, kako se predozirala heroinom i kako je nađena u svom stanu mrtva sa špricom pored sebe. Sa Saletom iz grafičkog ću da sredim da mi preko fotošopa napravi ekskluzivne fotke. Da budu kao prave. Dok ovce saznaju da je sve namontirano imaćemo takav tiraž o kom i Dejli mejl može da sanja.

HELENA: Vi znate da se nisam nikada protivila svojim poslovnim zadacima, čak i kada je njihova etičnost bila upitna, ali ovo, ovo je degutantno.

UREDNIK: Je l’? A novac koji ti svakog meseca uredno legne na račun ti nije upitan i degutantan?!

HELENA: To je moja plata.

UREDNIK: Tačno tako! Tvoja plata! A pošto je tvoja, želim i da ostane tvoja! I zato mi završi do večeras taj tekst i pošalji na mejl! Hoću bombu! Ne, hoću razornu minu!

HELENA: Kako do večeras? Pa, novi broj je već pripremljen, sutra izlazi.

UREDNIK: Da, novi broj je pripremljen, ali ovaj tekst ćemo dodati i u ranim jutarnjim časovima biće spreman za prodaju. (pauza) I ne znam zašto tako zvaničan ton sa tvoje strane. Tri godine si već u Traču plus. Nikada se nismo pobliže upoznali. Evo, drugi povod je ovo vino (vadi vino) koje sam našao, berba ’83. Znaš da ja skupljam vina. E, ovo sam hteo da podelim sa tobom. Koliko sam upućen, to je godina tvog rođenja.

HELENA: Da, jeste. A zašto ga baš sad otvarate?

UREDNIK: Zbog tog članka i da se malo upoznamo. (vadi čaše iz ormara i sipa im vino). Čuo sam da ti za ove tri godine nisi ni sa kim po redakciji…hopa-cupa. Heleni nije prišivena nijedna intriga. I ja to cenim. I pretpostavljam šta je iza toga.

HELENA: Iza toga što se ne švalerišem po redakciji?

UREDNIK: Nazovimo to tako.

HELENA: I šta je?

UREDNIK: Glupi pecaroši pecaju male ribe, a pametni strpljivo čekaju veliku.

HELENA: A ta velika riba…

UREDNIK: …ta velika riba je neko kao (okreće nadmeno ruke ka sebi)…

HELENA: …kao vi? Je l’? (Smeje se)

UREDNIK (Dok to govori približava se Heleni): A što da ne?

HELENA (Blago odgurnu urednika i lagano ustuknu): U tom moru nećemo plivati. Prihvatam, teška srca, ali članak o Olgi Kon ću napisati i verovatno se stideti sebe same do kraja života. Ali ako je uslov mog opstanka na ovom poslu to da budem vaša metresa onda primite moju neopozivu ostavku.

UREDNIK (Pokajnički): Taman posla, Helena! Nisi ti ovde ničim uslovljena. Ako si mislila da su moja nastojanja prema tebi demonstracija sile grdno se varaš. Obećavam, ovakav razgovor nećemo više voditi, ali želim da znaš nešto. Ako misliš da je moj profesionalni san bio da pišem o strijama Milke, Šice i Duce, ako misliš da je ovaj mulj moj izbor, varaš se. I ja sam kao i ti završio književnost kao solidan student. Malo sam stariji od tebe pa se nismo viđali na fakultetu. Moj san je bio da se bavim književnom kritikom, što sam i počeo. Studentske novine, pa raznorazne druge… Ali ti znaš da od toga nema leba. Nisu samo naši čitaoci stado ovaca. To su i ovi novinarčići koji pervertirano uživaju u svom poslu. Ali ima neko ko ovaj posao mrzi više od mene samog: ti, Helena. Znam to.

HELENA Kako znate? Mi nikada nismo bili bliski. Naša komunikacija je bila strogo profesionalna.

UREDNIK: Kako znam? (Nasmeja se blago) Svaki put kada mi predaš otkucan tekst ili mi pošalješ u mejlu pa se sretnemo i ti kažeš „Uredniče, poslala sam vam tekst“ to je sa takvom gorčinom izrečeno kao da pričaš o tome kako si počistila wc nakon što sam se uneredio, kao da si skupljala i čistila povraćku nakon što sam se ispovraćao posle pijane noći. Ti na posao nikad ne kasniš, ali kao đaci nakon zvona, odmah po završetku odlaziš. Tvoji članci su odlični, potpuno podilaze našoj ciljnoj grupi, ali svaki put kad ti kažem da neki tvoj članak ima mnogo lajkova, tvitova i komentara pogledaš me… Pogledaš me istovremeno oštro i blago, ne znam da li ti se gadim više ja ili ti. Ono što sam ti želeo reći je da smo na istoj strani. Gadi se i meni.

HELENA: Gadi se vama, gadi se meni, a opet radimo…

UREDNIK: A šta nam preostaje drugo u ovoj dobi opšte nezaposlenosti, svetske ekonomske krize i ostale korozije.

HELENA: Uredniče, mi smo kukavice. Trebalo je da ostanemo verni svom pozivu i sebi samima. Da živimo u skladu sa sobom. Da se borimo za književnost i lepotu. Mi smo odustali pre no što smo počeli.

UREDNIK: Helena, to je tako naivno. Ako je cena istine da sedim na birou i kunem život onda hvala, ne. A pedagoški rad. (Smeje se cinično) Da nekome ko mrzi da čita i nije pročitao više od tri  knjige pričam o Kamiju i Brehtu. I na to kažem: ne, hvala.

HELENA: Ali, ako među stotinu dece ima jedno zainteresovano…

UREDNIK: Vredi li žrtvovati se?

Helena pognu glavu i slegnu ramenima.

UREDNIK: I nemojmo decu toliko da krivimo. Kad pogledam spisak obavezne lektire i sam se naježim. Elitisti krive internet zbog toga što se manje čita, krive nas tabloide, krive ovog i onog, ali, Helena, da li si nekada razmislila da je reč možda o pogrešnom pristupu? Ko može zavoleti knjige nakon čitanja Tihog Dona? Današnji metodi su anahroni. Treba poraditi na menadžmentu.

HELENA: Vi sve znate, a opet se ne bi odrekli Trača plus ni za šta na svetu.

UREDNIK (Odlučno): Tačno tako! Duboko ja gacam po ovoj močvari i nemam ni želje ni snage da se borim za književnost i kulturu. Ne.

HELENA: Samo, znate šta je razlika između vas i mene? U samogađenju koje ste pomenuli vi istodobno osećate i neku pervertiranu radost što ste glavni, što manipulišete nečim što je estrada, što ste mini bog kiča i šunda. A ja, ja se gadim u celosti.

UREDNIK: Ali ipak se ne odričeš plate.

HELENA: Tim je samogađenje jače.

UREDNIK: A tvoj muž? Šta on kaže na to?

HELENA: Ne kaže ništa, on je u svom svetu.

UREDNIK: Čime se on bavi?

HELENA: Najrasprostranjenijim zanatom: traženjem posla.

UREDNIK: Ko je on? Šta je on? Oprosti na indiskretnosti, ali zanima me ko je čovek koji je osvojio Helenu, Helenu-Sunce zbog koje su moji dani u ovoj pećini svetliji.

HELENA: Zove se Jan. Ima trideset godina, kao i ja. Bavi se slikanjem. Tri puta su ga odbili na akademiji, odsek slikarstvo što je njega jako pogodilo. Posle je studirao istoriju umetnosti. Nije završio.

UREDNIK: A zašto nije završio?

HELENA: Prvo je odbolovao depresiju kad su ga treći put odbili na akademiji, zatim su mu umrli roditelji jedno za drugim, a nakon toga je hteo da tadi.

UREDNIK: I šta je radio?

HELENA: Raznorazne trbuhom-za-kruhom poslove. Raznosio pice, delio flajere, lepio reklame na izloge…

UREDNIK: Koliko ste zajedno?

HELENA: Pet godina.

UREDNIK: Dece nemate?

HELENA: Nemamo i ne planiramo.

UREDNIK: Zašto ne?

HELENA: A zašto su deca nešto što se podrazumeva?

UREDNIK: I da si rekla da, pitao bih zašto da. Šta to ima misteriozni Jan koji je osvojio Helenu-sunce. I, molim te, Helena, pređimo na ti.

HELENA: Vaša pitanja su mi udbaška. Još samo lampu da mi uperite u lice.

UREDNIK: Da li je Jan luzer?

HELENA (trgnu se): Ne! To nikako. Slika. Ne znam koliko uspešno, ipak sam mu ja žena i svaki komentar bi bio pristrasan.  Mnogo čita. Pravi svoju biblioteku. Ide u pozorište, na izložbe. Nadasve voli operu i…

UREDNIK: …i Olgu Kon.

HELENA: Da. I još nešto. On ume da vidi, čuje i oseti. Ponekad mi se čini da je Jan umetnik bez umetnosti, naučnik bez nauke, otac bez deteta.

UREDNIK: Ma hajde? Kako to misliš?

HELENA: Ne znam kako da vam objasnim… On sve što vidi vidi jače i dublje od ostalih ljudi. U bojama vidi boju plus, u notama notu plus. Za njega stalno iskače nešto između redova.

UREDNIK: A poslovi?

HELENA: Priznajem, netalentovan za svakodnevnicu. Trapav u trbuhom-za-kruhom poslovima. Rasejan. Baš sutra ide na razgovor za neki posao, u hipermarket Radost, traže magacionere viljuškare.

UREDNIK: A za Trač plus kaže?

HELENA: Ne bih o tome…

UREDNIK: Kaži slobodno.

HELENA: Užasava ga se. Kaže da ne bi u njemu radio ni za milijarde. Čistio bi ulice pre. Kaže da je ovo sve laž, ali najgore vrste. Kako on to kaže, duhovni marifetluk i sasecanje potencijala ljudi u korenu zaglupljivanjem i zatupljivanjem. Eto.

UREDNIK: Duhovni marifetluk?!  (smeje se). Sasecanje potencijala ljudi u korenu zaglupljivanjem i zatupljivanjem?! Daaaaa! (ironično) Trač plus je kriv za sve! Baška ekonomska kriza, ratovi, pogrešne politike… Baška sve to, ali jedne tabloidne novine su za sve krive. I daleko će taj tvoj Jan dogurati kao takav.

HELENA: Kako god, ja ga volim.

UREDNIK: Voliš… Neki ljudi… Ma, nema veze… No, mi smo se dogovorili. Želim do ujutru bombu od teksta o smrti Olge Kon. Sve i da nas tuži i dobije tužbu novčana kazna koju dobijemo neće inositi ni 10% profita. Zbogom, Helena!

HELENA: Doviđenja! (Izlazi)

DRUGA SLIKA

 Garsonjera. Na sceni su krevet, kuhinja i vrata od wc-a. U krevetu leži Helena i kuca nešto na laptopu. Nakon malo vremena isključi laptop, sklapa ga i odlaže. Njuška svoje ruke i odlazi do kuhinje i pere ruke. Ulazi Jan. Poljube se.

HELENA: I, kako je bilo?

JAN: Znaš da bi svaka reč bila suvišna i da bi ukaljala lepotu onog neizrecivog. Ukratko, bilo je božanstveno, kao i uvek.

HELENA: Božanstveno? Jesi ti to išao da gledaš operu Karmen ili na Olimp da gledaš bogove?

JAN: O tome ću morati da porazmislim. Nego, šta to radiš?

HELENA: Seckala sam danas luk i znaš da mrzim miris luka na rukama  pa pokušavam da ga se rešim. Sredstvo za sudove je bolje za tu neutralizaciju mirisa od sapuna.

Jan joj prilazi i njuška ruke. Ljubi ih. Potom ljubi Helenu i ljubeći se odlaze do kreveta. U krevetu vode ljubav, a  čuje se Habanera iz opere Karmen. Nakon toga muzika utihne, a  na sceni je tama i čuje se samo kucanje časovnika koje sažima vreme, eiptično je.

JAN: Ne spavaš?

HELENA: Nikako ne mogu da zaspim. Koliko je sati.

JAN: Dva. Navio sam budilnik u sedam.

HELENA: A što ti ne spavaš?

JAN: Znaš da ujutru imam razgovor za posao.

HELENA: Nemoj da brineš, biće sve ok.

JAN: Je l’ ti bilo lepo dok smo vodili ljubav?

HELENA: Znaš, ljubavi, da mi je sa tobom uvek lepo. I ne volim kad me to pitaš. Valjda osetiš po mom telu, uzdasima i dodirima.

Čuje se poljubac, a zatim opet otkucaji sata.

JAN: Mnogo se vrtiš pa ne mogu ni ja da zaspim. Znam, i ti imaš tremu zbog mog razgovora…

HELENA: Recimo da je tako.

JAN: Biće sve ok. Valjda… Jao, već je tri, a ja ni oka nisam sklopio.

HELENA: Zašto ljudi uvek žmure kada vode ljubav?

JAN: Otkuda ti znaš da je tako? (pomalo uvređeno) Ti si kao imala dovoljan uzorak pa da izvodiš zaključak?!

HELENA: Vidi ga! Svi moji bivši momci kojih nije bilo ne znam koliko, a mogu da se kladim i da sve tvoje bivše devojke…

JAN: …kojih nije bilo ne znam koliko

HELENA: …mogu da se kladim da su žmurele. U filmovima svi žmure.

JAN: Iskreno, jesu žmurele. A mislim i da znam zašto je tako. Isključivanje svih čula kroz uključivanje svih čula. Da bolje osetiš ono neuhvatljivo pažnju usredsrediš na trenutak.

HELENA: A neki, verovatno, zamišljaju i druge. Ja ne.

JAN: Ni ja.

HELENA: Ponekad me plaši pomisao da dok me ljubiš da su ti u glavi ko zna kakve orgije koje sprovodiš ko zna sa kim.

JAN: Ti znaš da nije tako. Neki se usredsrede na trenutak, drugi zamišljaju ko zna šta. Dokaza nema, tako da se tim ne treba ni baviti.

HELENA: Da, ali bi mi bilo krivo da saznam da sam samo vudu lutka koja se sredstvo za neki obred.

JAN: Helena, uskoro će da svane, pusti me bar malo da odspavam.

Opet je tišina. Čuju se samo otkucaji sata. Nakon toga razdanjuje se i pored otkucaja sata čuje se i cvrkut ptica.

JAN: „Gospodine, drago mi je da sam dobio poziv za posao…“ Ne… „Gospodine, drago mi je da ste me pozvali na razgovor za posao.“ Ili bolje ovako…„Gospodine, vaš poziv za razgovor za posao me je veoma obradovao.“ (Hvata Helenu za rame i lagano je pomera). Helena, jesi budna? (Helena se pomera od Jana i ne progovara). Jan izmenjenim glasom govori: „Šta vas je motivisalo da se prijavite za posao viljuškariste u magacinu hipermarketa Radost?“ Nastavlja da priča svojim prirodnim glasom. „Izazov! Voziti viljuškar…“ Ne… „Da bi čovek upravljao viljuškarom mora prvo da zna da upravlja sobom. Vlast nad sobom je velika pobeda. Oduvek me je privlačila psihologija. Voziti viljuškar u marketu je čist mejnstrim i roniti po ljudima i njihovim naravima, ali voziti, tj. upravljati viljuškarom u magacinu, kako ste vi naveli u oglasu za posao je dvostruki izazov, jer taj posao pruža mogućnost spoznaje samog sebe i…“

HELENA (Sanjivo, izmenjenim, dubljim glasom):  „Gospodine, promašili ste instituciju!“ (Nastavlja svojim glasom) Ti nisi normalan! Ko da te primi sa takvim govorom?  Oni traže viljuškaristu, viljuškarista treba da premešta robu sa jednog mesta na drugo i to je to.

JAN: Misliš, treba im rob za robu?

HELENA: Nazovi to kako želiš. Dinosaurusi su izumrli zato što se nisu prilagodili evoluciji. Ako hoćeš da te opet ne prime na posao ti im pričaj bajke o sirotom viljuškaristi (ironično) koji vozeći gomilu proizvoda različitih robnih marki rajskim patosom marketa spoznaje suštastvenost bića!

JAN: A što da ne? Šta fali tome? Ja samo želim da udahnem malo lepote u sve što radim ili što ću da radim. Ne mogu da sve vijuge vežem u čvor i da kao u logoru premeštam kamenje sa jedne gomile na drugu.

HELENA: Ma, udahni ti život i kamenu, ali ćuti. Klimaj glavom i slaži se. Uz osmeh, naravno. Samo da te prime… A putanje tvojih vijuga neka ostanu kakve su, ali iza zavese.

Još malo dremaju u tišini. Razdanilo se. Čuje se alarm. Jan ga isključuje. Odlazi do wc-a, vraća se, kuva dve šolje kafe, jednu prinosi Heleni. Piju kafu.

HELENA: Nema ništa ni od ovog tvog posla… Čim progovoriš nešto, a progovorićeš, znam te, videće da ti nisi za taj posao.

JAN: Dobro. Ćutaću. Dobiće čist mentalni minimalizam. (Zvanično i odsečno) Što sam se prijavio? Odgovara mi. Ne deluje zahtevno. Smatram da mogu svojim angažovanjem da doprinesem firmi. Prethodni poslovi? Raznosač pica, rad u trafici, prodaja knjiga na ulici, deljenje flajera. Zašto sam prekidao radni odnos na prethodnim poslovima? Zato što su u nekom momentu promene zdrave za jedinku. Ono što je bitno: nisam oštetio firmu. Uvek pre no što bi otišao nalazio bih zamenu. Je l’ to to?

HELENA: Poradi još malo na tom minimalizmu.

JAN: Očekuješ od mene da u vreme opšte besparice, u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti ne smem ni da zamislim kolika jedan ljubitelj umetnosti i osoba bez talenta za svakodnevnicu laže i maže da izgara u želji da radi kao viljuškarista. Šta želim? Želim da kao zmaj iz Zlatne jabuke i devet paunica iskočim iz ropske bačve. Šta je bačva? Siromaštvo.

HELENA: Ko sipa zmaju vodu? Poslodavac. Zato se spremi što pre i idi. Ako te prime prime, ako ne ne. Ti misliš da ja uživam da radim u tabloidnim novinama? Da mene zanima šta je Lepa Viki poručila Ultra Gagi? A znaš šta je najogavnije? Najogavnije je što ne moram samo da pišem o besmislenim radnjama besmislenih ljudi čiji lik i delo su besmisleni, već što moram i da smišljam te radnje. A onda da narednog dana pišem demante.

JAN: Da, da, da… Znam tu priču napamet. (Ironično) Završila si književnost u želji da se baviš književnom kritikom, a onda si se zaposlila u tabloidnim novinama pod nazivom Trač plus i sad kuneš sudbu kletu. Bla, bla, truć!

HELENA: Da, Jan! Ali ne zaboravi da mi trenutno živimo od plate koju…

JAN: …koju dobijaš od novina Trač plus. Znam sve.

HELENA: …ne dobijam nego zaradim.

JAN: Znam i nije mi milo zbog toga.

HELENA: Eto, ti si sinoć bio po deveti put na operi Karmen, sa Olgom Kon u naslovnoj ulozi,  od novca zarađenog u Traču plus. Da ne govorimo o ostalom repertoaru, što sa Olgom, što bez Olge.

JAN (Plaho): Kao prvo, nisam išao po deveti put, već po sedmi. Kao drugo, nisam prethodnih puta kupovao kartu od novca koji si zaradila u Traču plus. I kao treće, nema potrebe da me ponižavaš.

Helena ga ljubi i grli.

HELENA: Nema potrebe da se ljutiš, nisam htela da te uvredim.

JAN: Ti i dalje ostaješ pri svom da nećeš samnom na predstavu 15. To je za mesec dana?

HELENA: Tri puta sam gledala Karmen Olge Kon, četvrti stvarno ne mogu.

JAN: Dobro, kako želiš….

Jan vadi odeću iz ormara i oblači elegantne pantalone sa tankim kaišom i elegantnu košulju. Helena ga gleda zapanjeno.

HELENA: Šta radiš to?

JAN: Kako šta radim? Oblačim se, uskoro moram da krenem na taj razgovor.

HELENA: Čekaj malo. Ne možeš takav da ideš. Ne ideš na modnu pistu već na razgovor za viljuškaristu.  Moraš i odevno da se prilagodiš.

Helena vadi iz ormara Janove farmerice i kariranu košulju i daje mu.

HELENA: Evo, ovo obuci.

JAN (ironično): Da, da, to je više proleterski.

HELENA: Hajde požuri, zakasnićeš!

JAN: Dobro, dobro, idem..

Ljubi je i odlazi.

TREĆA SLIKA

Garderoba operske dive Olge Kon. Ona lagano skida šminku ispred ogledala povremeno pijući piće iz pljoske. Prostorija je puna cveća. Čuje se kucanje, a nakon toga ulazi Oliver sa buketom cveća i vinom i ljubi je u usta.

OLIVER: Još jedna intimna čestitka od tvog najvernijeg obožavaoca, tvog dirigenta.

OLGA (hladno, nastavlja sa skidanjem šminke): Hvala, Olivere…

OLIVER: Koliko cveća! To su tvoji skalpovi!

OLGA: Je l’ bilo dobro?

OLIVER: A tebi je kao stalo do toga šta ja mislim…

OLGA: A tebi kao nije stalo do toga da mi spustiš ego…

OLIVER: Draga Olga, ti i ja nemamo tajni jedno pred drugim i znamo se tridesetak godina. Tako da bi mi bilo porazno da ti bilo šta prećutim. Osim ako ne želiš da čuješ.

OLGA: Hajde, počni da gačeš gavrane.

OLIVER: Ako govorim kao dirigent mogu reći da je bilo izvesnih propusta, ali ti propusti su vidljivi isključivo stručnjacima. Mislim da i ti sama znaš gde si grešila. Ali što se tiče samog nastupa i magije bila si veličanstvena!

OLGA: Magije? Napravi ti od mene vešticu.

OLIVER: Naravno! Znaš da obožavam veštice.

Oliver razgleda cveće i poruke na cveću.

OLGA: Obožavaš i mrziš.

OLIVER: Pa ovi nisu normalni! Ne, nisam ljubomoran i zavidan, ali sve ovo „najlepšoj divi“ je tako nekako…

OLGA: Kako? Nisam diva? Nisam najlepša? Ili nisam najlepša diva?

OLIVER (smeje se): Publika te voli zbog tvog oreola, zbog onog uzvišenog i nadzemaljskog što emituješ. Ja te Olga volim zbog onoga što jesi. Vidiš, oni ne znaju za ovo. (vešto uzima pljosku od Olge).

OLGA (hitro): Vrati mi to!

Oliver joj vraća pljosku.

OLIVER: Oni ne znaju da si se ti sad oznojila i da su ti pazusi mokri. Da sve to ima svoj miris i ukus…

Dok to govori lagano joj podiže ruku i njuška joj pazuh.

OLGA: Dosta!

OLIVER: Za mene ti si rasna kobila. Oni ne znaju kako ti ujedaš i grebeš dok ljubiš. Za njih si od vazduha . Ne znaju kako je lepo osluškivati kad tvoja mokraća udara o šolju. Milozvučje!

OLGA: Svinjo!

OLIVER: Ali ti tu svinju voliš! Voliš da ljubiš, ujedaš i grebeš ovu svinju.

OLGA: Volim. I mrzim. Mrzim i volim.

OLIVER: Sad će svinja da nam naspe vino. (Pogledom nalazi čaše i sipa vino). Da li bi bila ljubazna elaborirati te melodramske besmislice?

OLGA: Mrzim što ti dopuštam da vodiš ovakve razgovore sa mnom, da mi upadaš u garderobu, da me kritikuješ i ponižavaš.

OLIVER: Je l’? A ti bi volela da si vazdušasta Olga Kon sa sposobnošću grčkih Bogova i transformersa pa da si jedan dan Karmen, drugi Amneris, treći Santuca… I najradije bi me ubila, jer ja sam jedini svedok tvoje ovozemaljske istine. Toga kako pišaš, prdiš, smrdiš na alkohol… Tebe bez šminke…

OLGA: …i moga mazohizma. Nikada neću shvatiti tajnu tog tvog sadizma.

OLIVER: Ljubomoran sam na publiku. Na njihove oči koje vide boginju divu Olgu Kon. Mrzim sebe što ne samo da te znam kao rendgen, do u rebro, već što se ti meni kao takva dopadaš. Ponižen sam vlastitim ukusom. Gadi mi se što mi se više dopada da slušam kako ti pišaćka dobuje po šolji nego kako pevaš Habaneru. Mmmmmm, samo kad pomislim na to. (počinje da je ljubi strasno, Olga se lagano opire). Tako bih te ljubio, a posle bih te zadavio. (Olga ga naglo odgurnu).

OLIVER: Ljubavi, nema čega da se plašiš, neću te zadaviti. A znaš zašto?

OLGA: Ti si luđi nego što sam mislila!

OLIVER: Zato što je jedino lepša pomisao od toga kako te davim to kako te ljubim.

OLGA: Ha! I ti posle znaš da pridikuješ o melodramskim besmislicama.

OLIVER: Voleo bih da mi se dopadne neka mlada i eterična, od vazduha sačinjena žena, ali to je nemoguća misija..

OLGA: Kao tvoja žena.

OLIVER: Da, kao moja žena.

OLGA: Koju ti sirotu toliko voliš da si mi stalno za petama.

OLIVER: Marija sve zna. Ti znaš da sam ja na početku njoj rekao da joj veran biti neću, da ću često odsustvovati i da su probe i nastupi svetinja. Ona je to prihvatila.

OLGA: Dala baba dinar da u kolo uđe, a dala bi tri da iz kola izađe.

OLIVER: Ti znaš da sam ja želeo da ti i ja ostanemo zajedno. Ni dan danas mi nije jasno zašto nisi htela.

OLGA: Možda zbog intenziteta naše veze. Ne znam šta mi je gore, da li pomisao da primim na pleća toliki intenzitet ili da on nestane.

OLIVER: Bojiš se da bi se unormalili?  Ubljutavili? Da bi nam veza bila kao ižvakana žvaka? Naš odnos je jedini „živ“ odnos koji imamo. Svi ostali u nekom momentu postanu „mrtvi“. Znam ja to…

OLGA: Tako nekako… Drugo, znam da me mrziš i mrzim što me mrziš i mrzim te što me mrziš. Hans je bio tako… (pauza) …tako drugačiji od tebe.

OLIVER: Hans je bio publika iz tvoje berlinske epizode. Nisi htela da te upozna kao ovozemaljsku i zato si se razvela nakon godinu dana braka. Tako je i sa tvoja preostala tri braka. Onaj nesretni bankar, pa onaj zamlaćeni istoričar i kruna tvojih promašaja sadašnji ministar policije. Što bi rekli klinci, vau!

OLGA: Surov si! Kada smo Marko i ja bili u braku on je bio poslanik i to sasvim nebitan. Meni se nije dopadalo to što se on bavio politikom i ti to znaš. Ministar je postao nakon naše veze!.  A kruna mojih promašaja si ti.

OLIVER: Ja sam svojoj ženi rekao kakav sam. A ti, ti si sve svoje muževe varala!

OLGA: Nije tačno!

OLIVER: Molim? A ja? Ti i ja smo bili zajedno pre svih njih, za vreme njih i posle njih. Ti i ja smo zajedno trideset godina. Prvi put smo spavali dok smo bili studenti.

OLGA: Ti se ne računaš u prevaru. Ti si nešto kao deo mene.

OLIVER: Kao nešto bez čega ne možeš.

OLGA: Kao deo mene na način kao što je to bradavica, mladež ili ožiljak. Kao što si i sam rekao, ti si jedini koji si rendgen i znaš me do u rebro. Koliko god da je to opterećujuće i oslobađajuće je. Samo pred tobom mogu tako opušteno da se zavalim u fotelju i izujem ne razmišljajući ni o čemu.

OLIVER: Ne razmišljajući da li ti vonjaju noge.

OLGA: I to je neka vrsta slobode, dati nogama tu slobodu da se pred nekim „čuju“.

Čuje se kucanje na vratima.

OLGA: Da!

Ulazi spremačica i daje joj bombonjeru sa pismom.

SPREMAČICA: Neki vaš obožavalac. Insistirao je da vam ovo predam.

Olga ozarena čita pismo.

OLIVER (Ironično): O, kakva radost! Da to nije možda, možda, možda…

OLGA: Ne znaš ko je.

OLIVER: A možda i znam.

OLGA: Ne znaš.

OLIVER: Jan?

OLGA: Otkud ti znaš za Jana?

OLIVER: Pre nekoliko meseci posle naših malih bahanalija ti si spavala, spavala i spavala. Džaba jutarnja kafa i poljupci, spavala si i spavala. A ja sam se, eto, probudio, razgledao i našao Janova pisma.

OLGA: Kako te nije sramota da mi preturaš po ličnim stvarima.

OLIVER: Tako što smo mi jedno, draga moja Olga. I mogu ti reći da je taj klinac sumanut. Ili je sumanut, hoće neku korist ili hoće da spava sa tobom.

OLGA: Je l’? Neko može biti zainteresovan samo da spava sa mnom ili je sumanut? Ili da me iskoristi?

OLIVER: Ne, nego klinac hoće da se držite za ruke.

OLGA (ironično): Ha-ha-ha. Duhovito.

OLIVER: Priznajem, ja sam svinja! Ali to što taj klinac radi je takvo mazanje. Ne znam samo laže li on samo tebe ili i sebe i tebe. (imitira delove Janovih pisama) „Draga Olga, opet sam vas gledao. Vi ste emanacija sunca. Opet sam pred spavanje zamišljao kako u visokim štiklama, kao ždrebica, koračate trotoarima velegrada. Bat vaših koraka me je uspavao.“

OLGA: Ali taj isti Jan, ko god da je, rekao je i da ne želi nikad da se upoznamo. Da sam ja za njega kao Čajkovski za Nadeždu von Mek.

OLIVER (ironično): Poetično, nema šta. Nadežda, udovica koja je bila opsednuta Čajkovskim, dopisivali se petnaest godina, a ona ga nadahnuta njegovom muzikom izdržavala. Uslov joj bio da se nikada ne upoznaju.

OLGA: Prvo sam mislila da si ti Jan.  Ali sam svojim metodama otkrila da nisi. Slušaj ovu opservaciju na temu Karmen (čita pismo): „Mnogi Karmen doživljavaju kao nešto sentimentalno. Ona jeste simbol slobode. Ali kada na kraju saspe Don Hoseu „ž n te plu“, ona radi ono što svi želimo bilo svesno ili podsvesno, oslobađa se moranja i obaveza. Don Hose je lanac na biću. Kavez za pticu. A Karmen, kao Galateja koja će radije pobeći u more od Polifema nego biti sa njim biraće slobodu u smrti nego ropstvo u životu, odnosno suživotu. Vaš glas je po ko zna koji put dočarao tu slobodu. Uživao sam svim čulima. I čulno i beščulno. Ljubio sam vas u snu i grlio. A kad sam se probudio zatekao sam sebe kako držim mišice. Bio je to moj pokušaj da uhvatim slobodu.“

OLIVER (ironično): Ah, dirnut sam. Šmrc-šmrc. A sad ćemo malo o slobodi.

Oliver zaključa vrata, zatim ispije čašu vina i preostalo vino iz flaše sipa prvo sebi na glavu, a potom Olgi. Čuje se Karmen. Vode ljubav. Onda neko vreme tišina. Razdanjuje se. Na vratima se čuje kucanje. Prvo se budi Olga, a potom i Oliver, ali ne žele da otvore vrata. Međutim, kucanje se uporno čuje.

SPREMAČICA (iz ofa): Gospođo Olga otvorite! Znam da ste tu! Hitno je!

Olga bunovno traži odeću i lagano odlazi do vrata. Spremačica sva usplahirena ulazi.

SPREMAČICA: Gospođo, ovo je nečuveno! Novine Trač plus…

OLGA: Znate da ne marim za te tričarije.

SPREMAČICA: Čekajte! Pogledajte naslovnu stranu.

Olga uzima naslovnu stranu i kriknu.

OLIVER (Oliver uzima novine): Ma šta se to dešava?

SPREMAČICA: Novine Trač plus su na naslovnoj strani izmontirale gospođinu sliku gde je navodno mrtva. Pogledajte špric pored.

OLIVER (čita): „Smrt u mukama! Slavna operska pevačica Olga Kon nađena noćas u svom stanu predozirana heroinom.“ (zgužva novine i baci ih) Đubrad! Ti, Olga, što jest-jest, voliš da popiješ. Ali drogu nikad videla nisi!

OLGA (Olga se hvata za grudi i pada): Nije mi dobro!

OLIVER (Spremačici): Zovite doktora! Donesite vode! Brzo! (Klekne pored nje i drma je). Olga! Olga!

ČETVRTA SLIKA

Kancelarija menadžera hipermarketa Radost. Unutra je menadžer sa svoja dva saradnika. Ulazi Jan.

JAN: Dobar dan!

PRISUTNI (tiho): Dobar dan!

MENADŽER: Vi ste Jan Kovač?

JAN: Da, taj sam.

MENADŽER (Gleda u spise, a zatim se obrati Janu): Evo gledam vaš CV… Bili ste angažovani na mnogo poslova…

JAN: Da…

MENADŽER (Zvoni mu telefon, javlja se): Kaži. Ma, kakvi pri kraju. Ni pola još nije obavilo razgovor. Ovaj je četrdeset i sedmi. Dobro, javiću ti se kasnije. (Ostavlja telefon na sto i nastavlja da gleda u papire ispred sebe) Zanima me zašto je dolazilo do prekida radnog odnosa?

JAN: Promene doprinose napretku jedinke i čovečanstva. Ali kad god bih odlazio našao bih zamenu tako da firme nisu bile oštećene.

MENADŽER: Zanimljivo… Da li imate iskustva sa viljuškarom?

JAN: Ne, ali sam spreman da naučim.

MENADŽER: A sa nekim drugim upravljačkom mašinom?

JAN: Ne, na žalost.

MENADŽER: Da li imate vozačku dozvolu?

JAN: Ne, nisam vozač. Vozim jedino bicikl.

MENADŽER (Podrugljivo se nasmeja): Kako mislite da doprinesete firmi?

JAN: Evo ovako… (premišlja se da li da nastavi rečenicu)

MENADŽER: Kako? Slobodno nastavite.

JAN: Prvo sam mislio da bih bio odličan kao viljuškarista magacioner zato što od vajkada u samoći nešto slažem. Knjige, nekad kasete, posle diskove, vrlo pedantno. Tako da nemam direktnog iskustva, ali imam indirektnog.

SARADNIK 2 (ironično): I voleli ste da slažete lego kockice.

JAN (takođe ironično): Da, voleo sam

MENADŽER: Je l’ to to što se tiče doprinosa firmi?

JAN: Ne, glavno sledi. Shvatio sam da bih firmi više odgovarao u samom prodajnom prostoru, tako da imam predlog da ako bi me primili da  potencijalnog kolegu iz marketa prebacite u magacin, a mene u market, a zašto tako objasniću vam: znate, ja imam talenat da pamtim i ono što ne želim pa je moj mozak riznica reklama. I tako ja slažem robu, a mušterija se premišlja da li da uzme na primer kalgon. I šta biva? Nailazim ja sa viljuškarom i kroz osmeh kažem „veš mašina živi duže uz kalgon“ i odjezdim na svom viljuškaru.

MENADŽER (zapanjeno): Veš mašina živi duže uz kalgon?!

JAN: Ili kečapi… Prozborim da je neki kome umalo što rok nije istekao paradajzičan. Znate, znam ja da su sve to gluposti, to sa reklamama, ali znamo kako su ljudi podložni sugestiji. Kada čujemo. „super oksi ekšn intelidžens plus sa ekstraktima bisera i molekulima kašmira“ znamo da smo slagani, ali ta laž nam na neki način prija i kad odemo u market mi jurimo upravo za ekstraktima bisera i molekulima kašmira. A ja pošto štošta znam na pamet podsećao bih kupce. Ili jesi ili nisi, LAV pivo! Itd, itd… Bio bih firmin deuks eks mašina.

MENADŽER: Kakva mašina?

JAN: U antičkoj Grčkoj kada se smrtnici nađu u nevolji bogovi se niotkud pojave I pomognu smrtniku. Ta pojava je deuks eks mašina, u prevodu bog iz mašine.

MENADŽER: A vi ste bog?

JAN: Daleko od toga da sam ja bog, ali… Ljudi danas kukaju kako je sve hladno. Naročito u marketima. Užasavaju se robotizacije ljudi. Stojiš na kasi pet minuta, nekoliko puta ti se pogled susretne sa kasirkinim, kažeš dobar dan, ali ona rekla ne rekla, mora još jednom da kaže dobar dan i da se osmehne kada dođem na red. .

MENADŽER: Takva su pravila.

JAN: Da, znam, ali ljudi osećaju da je to isprogramirano. Kažem vam, ljudi žele toplinu i prijala bi im lepa reč, makar i od viljuškariste.

MENADŽER: Aha,znači deuks eks mašina, a vi bog?

JAN: Nisam bog. Mada, koncept menadžmenta sličan je konceptu religije. Bog je nekako bio dalek ljudima i onda se pojavio Isus Hristos kao posrednik između boga i ljudi. Reklame imaju sličnosti sa biblijom. Menadžment je nova religija. Ali ljudi žele ljudsku reč, savet od sebi sličnog, ne samo sa reklama. I tako, kao što je bog stvorio Isusa, tako menadžment može da multiplicira Isuse tako što će radnici indiskretno sugerisati na proizvode.

SARADNIK 2 (ironično): Vi u tom, kako vi kažete, konceptu, bivate kao neko svešteno lice?

JAN (ironično): Tako nekako.

MENADŽER: A u šta vi gledate kad idete u kupovinu?

JAN: U spisak…

MENADŽER: Zamislite da vi tako prebirate po spisku a da vas neki gospodin mašina ili kako već

JAN: Deuks eks mašina.

MENADŽER: E, taj, da vam posoli pamet šta da kupite.

JAN: Ali vi to radite na suptilniji način. Iz zvučnika se neprestano vrte reklame. Savet viljuškariste bi bio nekako topliji.

MENADŽER: Dobro. To bi bilo to što se tiče razgovora. Kada obavimo razgovore sa svim kandidatima donećemo konačnu odluku o tome ko ulazi u uži izbor. Mi ćemo vam svakako javiti. Bilo mi je drago da ste konkurisali za posao viljuškariste u hipermarketu Radost (pruža Janu ruku), bićete obavešteni o daljim koracima. (Saradnici  se gurkaju i vire u neke novine )

JAN (uz osmeh): Kada mogu da očekujem potencijalni poziv?

MENADŽER: Do kraja ove nedelje. (saradnicima) Šta se dešava?

(daje mu Saradnik 2 novine Trač plus)

JAN: Nešto se desilo?

Menadžer hladno baca novine na sto.

MENADŽER: Ništa bitno. Ona operska pevačica Olga Kon se predozirala heroinom. Nađena mrtva u svom stanu.

JAN: To nije moguće!

MENADŽER: Imaju i ekskluzivne slike…

Jan sumanuto uzima novine i izleće iz kancelarije.

 MENADŽER (cepa Janov CV i baca ga u korpu za otpatke): Još jedna budala! Ovaj ima višak vijuga. A meni treba nemisleća snaga bez vijuga koja će da slaže robu po hipermarketu. Zovi sledećeg.

PETA SLIKA

Groblje, grob Olge Kon. Ima puno cveća.  Na grobu je Oliver.

OLIVER: Olga, ljubavi moja. Ostavila si svoju bradavicu samu na ovom odvratnom svetu. Ja jesam svinja, ali ne onakva svinja kao oni što su te ubili. Ubio te je primitivizam. Oni su lešinari koji su te komadali i jeli. Jeli i jeli dok te nisu pojeli.

Dolazi Jan. Oliver i Jan stoje pored Olginog groba i ćute. Krišom gledaju jedan drugog.

OLIVER: Izvinite ako sam indiskretan, obožavalac pokojne Olge Kon?

JAN: Poštovalac, večno žive Olge Kon. A vi ste dirigent Oliver, prepoznao sam vas.

OLIVER: Taj sam. Sa kim imam čast?

JAN: Jan. Jan Kovač. (rukuju se)

OLIVER: Jan? Vi ste Olgi slali pisma?

JAN: Kako vi to znate?

OLIVER: Bio sam bahat i preturao sam joj po stvarima. Pre smrti, da se razumemo.

JAN: Molim vas, ne govorite „mrtva Olga“, „pokojna Olga“, „stradala“, „poginula“…Olga nikada neće biti mrtva!

OLIVER: Da, ali, ovo (pokazuje na grob) je činjenica.

JAN: Činjenica je i ovo (pokazuje prstom ka nebu). I jedno i drugo je tajna.

OLIVER: Nisam se plašio vaše mladosti. Potencijalne lepote i šarma. Plašio sam se što ne znam ko ste. I šta, zaista, želite. Nijedan stvarni, pojavni, Olgin obožavalac, nije mi ulivao strah kao vi. Vaša prisutna neprisutnost. Ili odsutna prisutnost. Vaše lepe reči…

JAN: Zašto biste se vi plašili?

OLIVER: Kako da vam kažem, Olga i ja…

JAN: …ne morate ništa da kažete. Razumem. Znam da ste bili ljubavnici. (odmeri pogledom Olivera) I da znate da mi se dopada njen izbor. Draži ste mi od svih njenih muževa. Naročito nisam voleo onoga političara. Za Olgu je decentni umetnik poput vas.

OLIVER (gleda ga zapanjeno): A vi se stvarno niste upoznali nikada?

JAN: Nismo. Zašto bi?

OLIVER: A zašto ne bi?

JAN: Zato što je Olga esencija lepote u širem smislu, zato što nisam želeo da upoznam njen fizički lik, zato što mi je prijala kao san. I kao sen.

OLIVER: A seni nemaju mana.

JAN: Tačno tako. I čuvaju nas od svakodnevnice. Njena muzika… Utkala se u mene. Njen hod. Njen smeh. Nekolicina intervjua koji mogu da se nađu na jutjubu.

OLIVER: Nešto bih vas pitao, ali ne želim da se uvredite.

JAN: Kažite.

OLIVER: Možda vam pitanje neće biti prijatno.

JAN: Možda.

OLIVER: Da li ste vi homoseksualac?

JAN: Ne.

OLIVER: Da li imate devojku?

JAN: Oženjen sam. U braku sam pet godina.

OLIVER: A kako onda ta dovoljnost?

JAN: Kako to mislite?

OLIVER: Pričate o Olgi kao o tom mračnom predmetu želje, a niste želeli da je upoznate. Zbog svoje žene i vernosti? Zbog…

JAN: …slušajte, vi ništa ne razumete. Moja žena je moja žena. Olga je moj san. Voljeni i željeni san, ali ipak san. San koji čini javu lepšom. San koji svakodnevnicu čini podnošljivom Ali ipak san. Šta je trebalo? Da shvatim kako moj san noću hrče i maže lice kremom za bore?! Ne! Postoji vaša Olga i moja Olga. Ja vama ostavljam vašu Olgu (pogleda u grob), vi meni ostavite moju (pogleda u nebo)!

OLIVER: Da li volite svoju ženu?

JAN: Volim! Ali to sa Olgom je bilo nešto drugo. Zapravo, ono što osećam prema Olgi činilo je da ljubav prema ženi bude jača. Da je strasnije ljubim. Uopšte, da budem bolji čovek. Olga je imala moć nadamnom. Mi smo „pričali“. „Poveravao“ sam joj se. A i ona meni. „Slušao“ sam njene savete. I sve to bez ijedne jedine izgovorene, stvarne reči!

OLIVER (uzdahnu): Moja veštica!

Dolaze urednik i Helena.

HELENA (Janu): Otkud ti ovde?

JAN: To bih ja mogao tebe da pitam.

HELENA: Došla sam da zapalim sveću Olgi. Mislim da ludim.

JAN?: Ludiš?

HELENA: Ovo je moj urednik. Jan, moj muž.

Upoznaju se hladno.

JAN: Znam da si potrešena zato što su novine u kojima radiš napisale taj ogavni tekst od koga je Olgi pozlilo (pogledom strelja urednika). Oliver se naglo okrenu ka njemu.

OLIVER (uredniku): Kako vas nije sramota da se ovde pojavite?

UREDNIK: Mi nismo znali da će taj članak tako potresti Olgu i da će rezultirati srčanim udarom.

OLIVER: Hijeno!

UREDNIK: Intimno, poštovalac sam dela Olge Kon. Sve je to šou biznis.

HELENA: Život je šou, a smrt je biznis. A sve skupa je jedan veliki rijaliti sastavljen od milion malih rijalitija.

Oliver fizički nasrće na urednika. Jan i Helena ih razdvajaju.

OLIVER (uredniku): Gadim se takvih lešinara! I Hitler je u ime biznisa ubijao. Osećam se mrtvo u blizini te duhovne truleži. Mislim da bih mogao da te ubijem sad!

Oliver odlazi.

UREDNIK: Helena, razmisli još jednom o otkazu. Bio bi pravi gubitak za…za Trač plus da te izgubi.

HELENA (apatično): Nikada mene nije Trač plus imao. Niti će me imati.

UREDNIK: Nema razloga da osećaš krivicu. Svako samo radi svoj posao.

JAN: A Olgina smrt?

UREDNIK: To je samo kolateralna šteta.

JAN: Nije TO već ONA. Ne pričamo o stvarima već o ljudima.

UREDNIK: Ja sad idem, a ti, Helena, razmisli o tom otkazu. Ne napuštaj nas. Trebaš nam. Nije trač plus ništa prljaviji od reklama. Reklama za cigarete je isto smrt.

Odlazi.

HELENA: Ja sam kriva, ja sam ubila Olgu.

JAN: Zašto ti?

HELENA: Dala sam otkaz… Ovaj davež je išao zamnom sve do groblja da me ubedi da ne odem iz Trača plus. Ali ne! Gotovo je! Ja sam pisala članak o Olginoj navodnoj smrti. Znaš da su inicijali koje ostavljamo na dnu teksta lažni.  Dobila sam zadatak od urednika i napisala smatrajući to za profesionalizam. Ima pet noći kako nisam spavala. Otkako sam napisala onaj članak nisam oka sklopila. Olga je imala srčani udar i umrla čim je videla novine. Nije ni do bolnice stigla živa.

JAN: Ti znaš koliko sam ja poštovao Olgu! Kako si mogla?

HELENA: Znam! I iskrena da budem nije mi prijala ta tvoja fascinacija. Tvoje oči dok govoriš o Olgi. Tvoje oči kad slušaš Olgu. Bilo mi je teško da živim sa tim. Znam i da si joj pisma pisao! Misliš da sam se vrzmala oko tebe dok pišeš tek tako i da sam bila zadovoljna odgovorom na pitanje „šta pišeš“ „ništa bitno“.  Ti si toliko zanesen kad joj pišeš da ni ne primetiš kada virim u pisma i čitam. Tešilo me je to što si bio izričit da ne želiš da se upoznate. Govorila sam sebi: „Jan, to su Jan i njegov zanos!“

JAN: Helena, Olga je ovde (Jan gleda Helenu u oči i udara kažiprstom lagano po slepočnici), a ne tamo (pokazuje kažiprstom na grob) Ništa ti ne razumeš. Ništa.

HELENA: Priznajem, ne razumem! Opsednut si tamo nekom operskom pevačicom starijom od tebe dvadeset godina, pišeš joj ljubavna pisma, ne želiš da se upoznate, meni kažeš da me voliš… Kako sve to skupa da razumem?

JAN: Nije ovde reč o Olgi Kon. Već o mojoj višestrukoj ljubavi prema pozorištu. Da, obožavam Olgu Kon. Da, volim tebe. Da, volim pozorište. Da, volim dramu, balet, operu. Da, volim umetnost… Ali! Postoji tu i neki tanan psihološki motiv. Teško objašnjiv. Ima nečeg voajerskog u meni. Nemam prijatelje, ne komuniciram često sa ljudima, nemam posao, nemam profesiju, nemam roditelje, nemam decu, nemam brata i sestre… Ti si bila Haron u čijem čamcu sam išao od jednog do drugog sveta. Haron je mrtve prevozio u Had. E, ti si meni bila spona sa mojim Hadom – realnim svetom. U pozorištu… Postoji rampa, taj takozvani četvrti zid, nevidljivi. A opet neprobojan. Prijala mi je potpuna fizička pasivnost pored nevidljivog zida koji mi ne daje osećaj krivice. Iza njega ljudi se vole, mrze, poveravaju, svađaju, ubijaju… A ja? Ja sam duh koji sve to posmatra, ali bez obaveze da dela, jer to, jel, nije stvarno. Posledica nema. To je sve igra. Četvrti zid me čuva.

HELENA: A peti zid? Šta je peti zid? To metafizičko što usisava…

JAN: Peti zid si ti razrušila! Peti zid si ti naružila! Kvariigro! Osmislio sam svoj život! Osmislio ne samo hobi već i religiju! Psihoterapiju.  A ti, unela si mi se u lice i rekla da Deda Mraz ne postoji i da su poklone ispod jelke stavili mama i tata. Ha! Da li te volim? Volim. Jesam bio grub prema tebi? Nisam. Jesam li te varao? Ne! Ti si ta koja je prešla rampu, onu moju, ličnu. To je faul!

HELENA: Ali ako je tako, zašto si pisao pisma Olgi? Zašto ti ije bilo dovoljno da sve… da sve TO ostane u tebi.

Jan nekoliko puta otvara usta i zatvara u pokušaju nešto da kaže.

JAN (sede pored groba): Ne znam… Nemaju sva pitanja na ovom svetu odgovor. Možda je tajna u petom zidu.

HELENA (sede pored groba): Sa ovim treba živeti! Sa činjenicom da sam indirektno odgovorna za nečiju smrt…

JAN: Živi!

HELENA: Osećam se tako mrtvo.

JAN: Što se mene tiče i jesi mrtva.

Helena mu se približava, ali on je odgurnu. Nekoliko puta mu se bezuspešno približava, ali svaki put je Jan odgurne. Onda mu udari šamar. I on njoj. Nekoliko puta udaraju lagano jedno drugom šamare. Zatim se ljube dok se čuju zvuci Habanere iz opere Karmen. I tako ljubeći se odlaze sa scene. Pljušti kiša. Vetar raznosi cveće na grobu Olge Kon.

KRAJ

 

 

Advertisements