Pre nego što su počeli da se druže sa Anom, Morelovi su imali jednu višegodišnju zajedničku aktivnost, a to je gledanje prenosa evropskog i svetskog prvenstva u umetničkom klizanju, kao i klizanje na zimskim olimpijskim igrama. Tu aktivnost su praktikovali i kada su se družili sa Anom, ali i nakon njenog odlaska.

Feliks je u klizanju video lepotu i pozitvni prkos prirodi u vidu pomeranja granica. Kada klizači i klizačice izvode skokove činilo mu se kao da lete. Kada klizač u sklopu nekog elementa, recimo odbačenog ridbergera, baci klizačicu, a ona se vešto dočeka na nogu, odnosno klizaljku, i nastavi da kliže sve sa rotacijom u vazduhu koja prethodi doskoku  i kada se led rasprši pri doskoku usled siline sečiva klizaljke, Feliks oseti i navalu adrenalina i estetsko zadovoljstvo. Zvuk sečiva (klizaljke) koje „seče“ led bio mu je drag kao zvuk klavira. Najviše se divio takozvanom tvistu, elementu koji se sastoji u tome da klizač odbaci klizačicu iznad sebe, pod uglom, ona se u horizontali zavrti u vazduhu, i potom „padne“ klizaču u ruke kao da je reč o najprirodnijoj radnji, uz njegovu pomoć se vrati na led i nastavi da kliže. Kada se klizači i klizačice prilikom izvođenja piruete vrte oko svoje ose, bez da podižu kllizaljku, prave njome krug po ledu. To je ujedno i apstraktni krug klizača, njihova aura i robija. Ali i ring u kom je suparnik vreme. I kao što se junak filma Sveto mesto Đorđa Kadijevića, brani od smrti tako što prstom „opiše“ krug oko sebe, po zemlji, tako se i klizači brane od duhovne smrti kada se vrti klizaljka. Klizalište je kružnog oblika. Sudije, publika i reklame na obodu su međa tog kruga. Svetlost reflektora ometa da se vidi krov, tako da možemo da kažemo da je svetlost krov kruga. I dužina programa je krug, vremenski, gde klizači u određenoj minutaži pokazuju šta umeju. Laiku se može učiniti da su sve klizačke tačke manje-više iste, ali takav zaključak bi bio pogrešan, jer iako se umetničko klizanje vodi kao sport i iako postoje obavezni elementi, može se reći da je svaki nastup varijacija sa raznolikim stepenom inovacije, kao što je i svaki čovek varijacija. Svi smo mi već viđeni, napravili smo krugove po minulim vremenima i eto nas opet u vlastitom krugu kružimo.

Andrea je prema klizanju imala ambivalentan stav, sa jedne strane se divila klizačima i klizačicama, a sa druge, stalno je poredila balet sa klizanjem na uštrb potonjeg, egzaltirano ponavljajući kako je igra u osnovi klizanja i da samim tim ono nije samostalno. Bila je mišljenja da pored četiri postojeće klizačke discipline, a to su muško solo, žensko solo, parovi i ples na ledu, treba dodati i petu za koju je osmislila ime: pe de de na ledu, a predstavljala bi spoj četiri postojeće.

Roman je najviše voleo solo klizače zato što je smatrao da je tu ono najindividualnije i da se najmanje oslanja na ples i balet. Bilo mu je zanimljivo kako solo klizači i klizačice drže ruke, zato što im one ni za šta konkretno ne služe, a opet, treba da izgledaju elegantno i da doprinesu da nastup bude lepši.

*

Kada je reč o skokovima u umetničkom klizanju, najprestižniji su četverostruki. Jedini neizveden četverostruki skok je aksel. Četverostruki tulup, luc, flip, salhov i ridberger su već viđeni na takmičenjima, ali ne i četverostruki aksel. On je najteži, ali donosi najviše bodova.

Klizač Jevgeni Plušenko našao se u nečijem snu, ali nije znao u čijem. Bio je u Ajsberg Sali u Sočiju, u istoj onoj dvorani gde su održane zimske olimpijske igre 2014. Ali u tom snu njegov nastup nije bio u vezi sa olimpijadom. Bilo je toliko publike da su organizatori probili krov i dodali još nekoliko nivoa tribina. Ajsberg bi iz helikoptera ličio na ogromno oko gde je zenica zenice bio Plušenko. On pomisli da je sad pravo vreme za pisanje, tj. Klizanje, istorije i da je došao trenutak kada će da izvede četverostruki aksel. Klizao je na muziku Rimskog-Korsakova Bumbarov let. Kada je došlo vreme za skok namestio se, uhvatio zamah, skočio, zavrteo se jednom, dva puta, tri, četiri, pet, šest… Nastavio je kao uragan da se vrti i da leti ka otvorenom krovu. Publika je bila zapanjena i snimala ga je mobilnim telefonima i digitalnim fotoaparatima. Profesionalni snimatelji dobili su naredbu da idu za Plušenkom kako znaju i umeju i da snime skok-let, ali svi do jednog, iako odgovorni, hrabri i lojalni, nisu umeli da lete i nikako nisu mogli da stignu Plušenka koji je sad već leteo kroz krov, ka nebu. Plušenko se nije plašio, jer je znao da je u snu. A nije ni ponos osećao, jer je znao da će snevač da se probudi. Bio je besan na popularnost, jer pored dobrog, ona donosi i neprijatne situacije kao na primer mogućnost da se nehotično nađeš u nečijem snu, a da tog nekog ni ne znaš. A onda se pomirio sa situacijom i pomislio, daj da malo preletim po svetu kad sam se već našao u snu. Činjenica da svaki san ima kraj pružala mu je smiraj. Leteo je od Sočija do Moskve, pa do Pitera, zatim Štokholma, Berlina, Praga, Budimpešte, Beograda, Atine, Istanbula, Abudabija, Tokija, Pekinga, Njujorka, Sidneja, Rabata, Madrida, Londona, Jekatarinerburga do Sočija, nazad, kao Supermen.

Iznad Sočija je počeo da se raspada. Znao je da se snevač budi. Raspršio se do miličistice, a svaka miličestica se vrtela sama za sebe u svom mikropostojanju. Čestice Plušenka padale su po zgradama, cveću, drveću, automobilima, ljudima i životinjama. Gde god da je pala miličestica genijalnog Plušenka i to mesto je postajalo genijalno: pšenica je davala divne useve, cveće je opijalo mirisom i lepotom, građevine su postajale čvršće, a ljudi bolji, pametniji i lepši.

Raspršeni Plušenko, zapitao se čemu svi uspesi kada će se, kao u ovom snu, jednom raspršiti i nestati?! A onda se setio da sve dok  u tuđim snovima i mislima, postoji, da je nestanak iluzija i da postoje samo mere kao kod filozofa atomista.

Ipak, to divno ustrojstvo bilo je unutarnji svet snevača, a onda se začuo zvuk budilnika.

*

U stvarnosti, Jevgeni Plušenko nikada nije skočio četverostruki aksel. Možda je patio što je završio karijeru, a da nije tako nešto postigao. A onda je, možda, kao Morelovi, upoznao neku anu koja ga je posavetovala da iskoristi svoje artističke sposobonsti i da podigne umetničko klizanje na jedan viši nivo, što je i uradio. Uz pomoć nekoliko bivših klizača i klizačica, kao i akrobata, napravio je šou na ledu, Snežni kralj, koji je publika sa radošću prihvatila. U njemu nema bodovanja i četverostrukih skokova, nema ni medalja, ali ima lepote.

Sugeriše nam se da je uspeh postignuće, fakt i broj. Ali uspeh je u prvom redu prihvatanje i mir.

Advertisements