U današnje vreme u javnom diskursu česta tema je potrošačko društvo, neoliberalizam, kapitalizam i sl. Naročito u govoru levičara. U velikoj meri delim mišljenje sa njima da je ustrojstvo sveta takvo da se bogati bogate, a siromašni padaju sve niže. Ali palo mi je na um pitanje koliko smo mi sami odgovorni što smo deo igre. Kad je izbila velika kriza u Grčoj pre nekoliko godina, pričalo se da su Grci razmaženi, navikli na ugodnost, da su  u desetostruko boljem stanju nego građani ex YU, ali da kukaju. Da su se prezadužili zato što su podigli potrebe visoko. Neću da ulazim u to da li je to tačno ili ne, taj primer mi je potreban samo ilustrativno da se zapitam koliko smo zaista u sosu pa smo žrtve neoliberalizma, a koliko smo pasivni i obmanuti marketinškim trikovima i sektaškim nametanjem potreba. Kao što sam skoro pisala u jednom drugom tekstu, KUPUJEM DAKLE POSTOJIM,  da li nam je neophodan tepih od sto hiljada evra, pametni telefon od petsto evra i ostale stvarčice. Polako, ali sigurno postajemo čuvari plaže u zimskom priodu.

Nekada je postojala dominacija ratne propagande. Danas tako nešto nemamo, ali zato nas bombarduju ekonomskom propagandom – baš tu kafu pij, tim praškom  peri, ako si žensko u te uloške krvari, ako si muško nema veze, opet krvari u baš te uloške, te žvake žvaći, za tu stranku glasaj, tu mobilnu mrežu koristi,  tim začinom začinjavaj, pošalji prazan sms i dobij milion nečega, perpera ili evra, kosu meku i sjajnu, oni brinu za nas, jer mi to zaslužujemo, izaberimo zdravlje i septolete, pelene za našu bebu i perfeks pa lakše brišimo, duplo više šansi, duplo više sreće, elegantni smartfon, samo za nas za neverovatnih nula dinara, jer imamo prijatelje! Naše reči vrede više, ti si bolji, ti, ti i ti, ko god da si, jer štediš novac, gubiš celulit i sve to po najpovoljnijim cenama, a ovo je žena, a ono mašina za pranje veša, to nisam ja, to je moja šauma,  verujte ružičastom pobedite fleke, veniš oksi ekšn intelidžens plus sa ekstraktima kašmira i molekulima bisera, kafa bez kofeina, majonez bez jaja, mleko sa nula posto mlečne masti, mršavite spavajući, letite hodajući, opametite se zaglupljujući, kupuj, kupuj, kupuj! Kupite povodac za mačku, četkicu za zube za psa, jer krava daje med, pčela daje mleko, koga je briga, trla baba lan, da joj prođe dan! TroŠŠŠi! TroŠŠŠi! TroŠŠŠi! Kupujem dakle postojim! Dominacija homo ekonomikusa: sedi u svojoj fotelji, kupuj za neverovatnih 99,99 nečega i svet je tvoj! Ali nije ta propaganda problem. Tragično je što mi kao pojedinci, indoktrinirani zapovestima, trčimo u najbližu radnju i kupujemo, upravo, to što nam je naređeno. Kao da smo roboti.K Da nije tako reklame ne bi bile toliko skupe. One su video narkotici.

Gde je rešenje? Mislim da treba da razlučimo šta nam je zaista potrebno, a šta je nametnuto od strane društva. Epikur potrebe deli na prirodne i potrebne (hrana, voda, vazduh), prirodne i nepotrebne (bolja hrana, piće, seks) i neprirodne i nepotrebne (npr. pomenuti tepih od sto hiljada i (pre)pametni telefon). Epikur protiv prve i druge grupe nije ništa imao, dok je za treću smatrao da je nametnuta i pogubna. Donekle delim njegovo mišljenje i konstatujem: ne želim telefon pametniji od sebe, niti odeću, obuću i pokućstvo dugovečnije od mene. Po tom pitanju sam egoista i ne dam se obmanuti. Bar ne još uvek.

 

Advertisements