2005. godine mama je zatekla ispred vrata stana, o prvom spratu je reč, mrtvog goluba. Nedugo posle tog čuda tata se razboleo i krajem te iste godine umro. Nisam verski fanatik i neko ko je podložan raznim mađijanjima, ali duboko verujem u neke koincidencije i više sile. Od onih sam koji veruju u bliskost boga i nauke. Mnogo je tešnja ta saradnja i međuzavisnost nego što mi to mislimo. Nauka nije datost, ona je milenijumima osvajana kao teritorija. Ona je pohod na budućnost. I mi, sad akteulni, samo smo proces. Nikako ne stanje. Tako da sam sigurna da će budućnost otkriti u kakvoj su vezi moj otac i glubovi. Ne bacam mrvice u kantu, već ih delim golubovima. Jutros je jedan došao na sims, gledao me u oči nekoliko sekundi i nakon toga pokljucao mrvice. Osećala sam se čudno, kao pogledana, kao viđena, kao neko ko je deo međusvetova. Podsetilo me je to na jednu situaciju koja se desila pre sedam godina. Sedela sam u bašti Meka na Zelenom vencu i jela. Doleteo je golub i stao na naslon metalne stolice i gledao me tako, sve vreme, u oči. Dala sam mu malo lepinjice, ali on se nije obazirao. Fiksira me i nakon nekog vremena odlete. Pored tih znakova i sanjam. Ponekad oca. Često sve i svašta. Smatram da su snovi važni, jer egzistiraju kao jedan parasvet. Trudim se da čitam poruku iz sna, ali ne rastumačenu u sanovniku ili nekim glupostima, već da pomoću sna doprem do skrivenih delova sebe, da se samoanaliziram. Zato volim Bergmanove filmove Divlje jagode, Vučiji sati i Saraband gde postoji taj motiv susreta. Tek jedanaest godina nakon očeve smrti otvorila sam i pregledala sadržaj jedne torbe, mahom razne spise, koje su pripadale mom ocu. I našla sam tu štošta: od lekarskih nalaza i nekih računa i garancija do mnoštva recepata (moj otac je bio kuvar) do neke vrste literarno-političkog dnevnika gde je otac beležio svoje utiske nakon pročitane knjige i misli o trenutnim dešavanjima u zemlji i svetu. Ne verujem u smrt. Verujem u svetove. Znam da je važno da budemo dobri i da hranimo život. Čovek ne treba sebi da dozvoli da bude bahat i ravnodušan, kao briga me za sve što nisam ja ili deo mene. Život se hrani životom: bilo da je reč o mrvicama ili krupnim postupcima usmerenim ka drugome.  Život se hrani dobrotom. Uzela sam očev recept za pogačice i napravila sam ih. Osećala sam da je u njima očeva duša. Da li smo mi božiji i/ili smo samo sretno upareni superiorni spermatozoid, jedan od milion, koji je dotrčao do svoje jajne ćelije, ostaje pitanje. Na temenjima pitanja koje nemaju odgovora nastaje vera. Ali i na temeljima straha i nade.

Advertisements