Za razliku od drugih duševnih bolnica Ludr nije na periferiji, već u samom centru grada. On nema rešetke, već visoke prozore od neprobojnog fotogrej stakla, tako da Ludrani sve vide, ali njih ne vidi niko i zbog vrste stakla njihov vapaj se ne čuje. Kad su Gospodina F sprovodili u Ludr nisu ga direktno poslali na dvanaesti sprat, već su ga vodili sprat po sprat, da ih obiđe, kao u javnim garažama da bi otišli sprat više neophodno je proći kroz postojeći. Doduše, na parkingu se to radi u potrazi za slobodnim mestom, dok u Ludru žele da vide reakciju pridošlice, ne pokazuje li možda izvesni afinitet ka određenom spratu ili, pak, strah.

 Hodnici Ludra su bili svojevrsni lavirint, po površini tako velik da je tretiran kao čvor ulica sa trgom. Osim soba, svaki sprat je imao i kancelarije lekara i medicinskih tehničara, kao i veliku dnevnu sobu sa TV prijemnikom i klima uređajem. Nekada su se te kancelarije zvale ordinacije. No, sada, to su ofisi, lekari su Menadžeri za (…). Tri tačkice su se menjale od vrste bolesti. Te tako lekar zadužen za šizofreničare je imao naziv Menadžer za probleme proizvoljnog identiteta, lekar koji je lečio depresivne nazivao se Menadžer za probleme tuge, onaj koji je brinuo o dementnima Menadžer za probleme zaborava… Oni što su nekad bili medicinske sestre i medicinski tehničari, danas se zovu Članovi tima. Sobe su umesto zidova imale neprobojno staklo, bez vrata i rešetki, svi pacijenti su se gledali, ali su bili omeđani tim staklom koje ne samo da je bilo neprobojno, već i zvučno izlovano.

Ljudi su komunicirali pantomimom, dok su oni pričljiviji razvili rukovnu veštinu gluhonemih. Pojedinci su pričali sami sa sobom, nezainteresovani da saslušaju sebe.  Imena ulica su zavisila od sprata do sprata, tj. od specifičnosti samog mesta. Jedna ulica na drugom spratu (gde su bili smešteni ljudi koji su imali probleme sa bolestima zavisnosti) imala je ime Dostojevskog pošto je on bio kockar. Na istom spratu možemo naći i ulice E. A. Poa, Bodlera, ali i Ulicu Žrtava overdoza, kao i Ulicu žrtava delirijumtremensa. Dok su Gospodina F sprovodili hodnicima Ludra, zapanjeno je posmatrao spratove, hodnike i ljude. Nije ni slutio šta se sve krije u utrobi staklene, šljašteće, zgrade. Na ulazu u prostor svakog sprata stajala su dvojica rmpalija koji su se osmehivali. Ludr je jedna demokratska tvorevina i u skladu sa tim svaki građanin kao poštovano biće mora da dobije osmeh, otvaranje vrata, dobar dan i do viđenja. Gospodinu F nije bilo ništa smešno, ali i on se po automatizmu smeškao. How do you do? – How do you do? Kada ga je Članica tima za eksperimentalno odeljenje odvela na dvanaesti sprat, na Trg Malog Alberta, rečeno mu je da sedne na klupu i sačeka. Gospodin F je posmatrao akvarijum i ribice u njemu. Prenuo ga je glas koji ga je pozvao da uđe. Prošao je kroz električnu kapiju i zapištalo je. Rečeno joj je da se vrati, da odloži sve metalne stvari i ponovo da uđe. Makaze, grickalicu, ključ i telefon su mu oduzeli. Takav je propis. Kroz osmeh je upućen u pravila Ludra gde se takve stvari oduzimaju kako gost (tako su zvali štićenike Ludra) ne bi počinio ubistvo, samoubistvo ili samopovređivanje. Najstrože je zabranjeno unošenje časovnika, jer je u interesu uprave Ludra da gosti ne znaju tačno vreme. Tad Gospodin F. upita: po vašem shvatanju samo se sa takvim predmetima može nauditi?! Vidite sad ovo, dozvolili ste mi da unesem Šekspirova sabrana dela, zamislite sve drame i soneti, kao i teorijski tekstovi o njemu su se našli u ovoj jednoj knjizi. Mislite li da bih ja ili vi ili bilo ko preživeo kada bi ga ovom knjižurinom tresnuo po glavi?! na šta se članica tima nasmejala i rekla da će i knjigu zadržati. Kao zamenu, dala je Gospodinu F herc romane. Molim vas, stavite me u sobu sa nekim ko nije lud-lud, već normalno-lud, zavapio je Gospodin F.

Dan u Ludru bi počinjao u šest izjutra kada bi se oglasila iz zvučnika muzika, mahom pop pesmuljci. Zatim bi usledila jutarnja toaleta i gimnastika, potom doručak, prva tura lekova koji su tako šareni zbirno ličili na mladunče kanarinca. Eto, ipak je bilo boja. Sledi radna terapija koja se sastojala u pravljenju figurica od papira ili u crtanju, ali samo ako Ludranin ne bi pokazao sklonost ka umetničkom crtanju. Posle radne terapije je sledio ručak, obilat i raznovrsan. Uprava Ludra je poštovala drevne, tačnije rimske, metode koje su nalagale hleba i igara. Zatim bi se Ludrani okupili u dnevnoj sobi i gledali digitalni vitraž na kome su se smenjivale scene jeftinih komedija i sledeće rečenice uz auditivnu pratnju na koje bi zvučno ukazalo „pažnja-pažnja!“: ja sam niko, život je lep, Ludr je dom, volim Predsednika. Prisutni bi tada horski ponavljali te rečenice. Posete nisu bile lične nego preko skajpa ili jednom mesečno preko stakla uz odgovarajuću zvučnu pratnju i strogu kontrolu. Gospodinu F ponekad je dolazila majka. U sedam sati je večera, a već u devet se isključuju svetla i štićenici idu na spavanje.

Otkada je svijeta i vijeka i Ludra, Načelnika Ludra je birao Predsednik. Istini za volju, i sam Predsednik je jedno vreme boravio u Ludru, davnih dana, ali je veštom politikom potkupio potrebne da ga puste da izađe, kao i da postane Predsednik, dok bi ih on za uzvrat kanonizovao za Načelnike. No, problem je nastao kada je postalo više kandidata za načelničko mesto. Dovitljivo se setio izbora. Pošto će načelnik da načelnikuje Ludranima, Ludrani treba i da ga izaberu. A da bi znali koga da izaberu, neophodna je načelnička kampanja sve sa govorima i plakatima. Te tako su se mogle videti isusovske parade gde se obećavalo gluvima da će čuti, a slepima da će progledati. Kandidati za Načelnika su imali slične nastupe sa manjim izmenama. Primera radi, kada je Kandidat1 držao govor na trećem spratu on je skupini šizofreničara rekao: dragi moji, vi ste posebni! Vi imate sposobnost održanja višeidentitetnog bivstvovanja i to je dar. Svako ima neotuđivo pravo da bude ono, onaj ili ono što želi! Zašto da imamo jednog Napoleona, Nerona, pa i Hitlera? Svako sam najbolje zna šta je i ko je i to pravo ne sme niko da vam oduzme! Kandidatov govor je prekinuo krik Viva Marija Terezija!!! Viva Marija Terezija!!! Čestnjejši, ja već stolećima verno služim njenom veličanstvu. Ne znam da li bi ona odobrila da za vas glasam. Na to je Kandidat1 rekao upravo dolazim od njenog veličanstva. Njeno veličanstvo vam poručuje da bi se srdilo da ne glasate za mene. Viva Marija Terezija! Na spratu depresivaca u ulici Virdžinije Vulf, Kandidat2 je naišao na demonstrante. Potencijalne samoubice su demonstrirale zato što im ne daju da se samoubiju. Kandidat2 im je poručio: vi ste posebni! Imate vlast nad svojim životom, ali i nad smrću. Niko nema prava da vam brani da se ubijete, niti da se meša u vaš izbor metode. Obećavam vam da ako ja postanem Načelnik da ne samo da ću vas puštati da se ubijate, već i da ću vam poklanjati svilen konopac za dostojanstveno bešenje. Kandidata2 je ispratio gromoglasan aplauz. Kao uspomenu sa tog sprata depresivci su u jednu posudicu skupili svoje suze i poklonili ih Kandidatu2. Kandidat3 se za vreme kampanje u toj meri solidarisao sa Ludranima da je govore držao u ludačkoj košulji (koje već godinama nisu u upotrebi) na kojoj je bilo ispisano Nije sramota biti drugačiji!  Bilo je i kandidata desničara koji su veličali Ludr i isticali njegov hegemonizam u odnosu na slične institucije u drugim zemljama. Evo kako je Kandidat4 izvoleo govoriti u obraćanju Ludranima i to tamo gde ima dosta ratnih veterana: dragi moji, i u drugim zemljama ima institucija koje imitiraju naš Ludr, bez obzira što su neke nastale pre njega! Ali, dragi moji, nijedan njihov sprat nije po vrednosti do pločice našeg Ludra! Pogledajte tu lepotu! To je naše! Naše!

Na spratu Gospodina F gde je bilo eksperimentalno odeljenje govorili su o izbavljenju. Kandidati su uveravali štićenike da ako oni dođu na vlast da će svako biti otpušten. Gospodin F. se javio za reč: gospodine, vi želite da vladate. Nameće se logičko pitanje, nad kim ćete vladati ako nas sve pustite?! Kandidat pogleda Gospodina F u oči, nasmeja se i nešto šapnu sestri, odnosno članici tima. Ubrzo dođoše neke krupne čovekolike prilike kratko podšišane sa odelima, odnesoše ga do kreveta i vezaše ga. Onda je jedan uzeo toki-voki i rekao da je fiksiranje BF9786 obavljeno uspešno.  Gospodin F ne zna da li su ga tako vezanog držali minut, sat ili godinu. Osećao se kao da su ga progutala staklena usta. A onda više nije ništa osećao. Nije se više ni iz navike batrgao, ležao je nepomično gledajući u šarenilo unutrašnje strane kapaka.

A onda su konstatovali da Gospodin F ima šizofreniju I premestili su ga na sprat gde su bili takvi štićenici.

*

Iako je bio vreli avgustovski dan, gospodin F. imao je na sebi ružičastu zimsku trenerku, termo čarape svetlozelene boje i narandžaste kućne papuče. U posetu mu je došla majka, niska, punačka starica koja je, gle čuda, rodila njega, visokog, mršavog, dugorukog, dugokosog, pticolikog gospodina F.

            -Obećavaš da ćeš biti dobar?

            -Da, mama.

            –Onoga danas nije bilo?

            -Da, mama.

            -Kažu mi da već nekoliko dana nisi imao ono i da…

            -Da, mama.

            -Crni sine…

            -Da, mama.

            -Ah, da! Srećan ti rođendan, sine!

Majka ljubi sina, a on nepomično prozbori:

            -Da, mama.

            -Šta da uradim da te bar malo razveselim? Donela sam ti breskve. Kad si bio mali voleo si breskve. Danas ti je rođendan… Već trideset i sedmi… Žao mi je, znaš sine, žao mi je što nikad nisi upoznao svog oca, što nemaš braće i sestara, što nemamo rodbine i prijatelja, što se nisi ženio, što nemam unučiće… Ah, jadni tvoj otac… Sirotan, tako je mlad umro….

Majka plače i bluzom briše suze, a gospodin F, izgovara sledeće:

            -Da, mama.

            -Razumeš li ti uopšte o čemu ti ja govorim? Ma… Zalud pitam…

            -Da, mama.

Starica pogleda u časovnik i hitro ustade.

            -Idem, već je dockan. Evo ti nešto novca. Znam da ti novac ovde nije potreban, ali… Ko zna za šta može da ti zatreba… Štedi! Hoću da odavde izađeš kao bogataš. Ha, ha, ha… Je li tako da je smešno ovo što sam rekla?

            -Da mama.

            -Čuvaj pare! Trebaće ti kad dobiješ otpusnu listu. Ja mogu svakog trenutka da… O, Bože… Je l’ jasno?

            -Da, mama.

Majka ga dugo ljubi, a onda reče:

            -Aj’ sad ćao! Čuvaj mi se moj maleni, moja bebo! Znaš da majka najviše voli svoju bebu?

            -Da, mama.

*

Te noći gospodin F. nije mogao lako da utone u san. Mučile su ga svakojake misli. Nije želeo da traži lek za nesanicu, iako je imao pravo na takvu vrstu potraživanja.

            Ovde sam već skoro pola godine. Ili tri godine. Ili trideset. A možda sam i rođen ovde?! Ali zašto da me drže u ovoj pećini kad ja nisam lud?!, pitao se gospodin F. Smislio je sledeće: sutradan, kad bude bilo vreme za posete, nekako će da se iskrade i pobegne. To što majka sutra ne dolazi olakšavajuća je okolnost, a sem toga, ima dovoljno novca da se lepo obuče i da ne bude gladan. Jedino se plašio da ga ne uhvati ono.

Gospodina F. je poslužila sreća. Ono ga nije uhvatilo, a sestre i tehničari su bili zaokupljeni ašikovanjem i prepričavanjem tračeva, tako da nisu primetili da se iskrao. Pomisao o bekstvu iz duševne bolnice bila je toliko besmislena da je potpuno olabavila brigu sestara i tehničara.

            Jurodivi papagaj napustio je svoj kavez i odleteo u Slobodu. Ili: umetnik je napustio mesto gde ne prepoznaju njegovu umetnost (drznici jedni, u pećini njegove sposobnosti nazivaju bolešću!). Pobegao je iz pećine, željan sunca.

*

Prvo je otišao u ekskluzivnu prodavnicu odeće i obuće. Kupio je cilindar, odelo, košulju, kravatu i cipele sa kamašnama. Cilindar i kamašne su bili reklamni, ali gospodin F. je izmolio prodavačicu da mu proda te divne ukrase za glavu i noge. Odelo je bilo karirano, sa crnim i oker kvadratima. Voleo je gospodin F. harmoniju te je odabrao svilenu oker kravatu. Nije voleo košulje, pogotovo ne bele. Prodavačica, ne znajući za averziju gospodina F, ponudila mu je baš taj odevni predmet i to baš u tabu boji. Košulju je nonšalantno pocepao, a zaprepaštenu prodavačicu je umirio obećanjem da će materijalnu štetu novčano nadoknaditi. Uznemiravalo ga je to što je znao da uz odelo ide košulja, a nije ih voleo. Kompromis je pronašao tako što je kupio drečavu zelenu košulju kratkih rukava, sa velikom kragnom. Izuo je čarape i papuče i obuo  lakovane crne cipele sa belim kamašnama, na bosu nogu. Platio je račun (sve sa pocepanom belom košuljom), kusur nije hteo da uzme, etikete nije hteo da skine, na prodavačicinu primedbu da nije poneo staru trenerku, čarape i papuče, on joj je poljubio ruku, zamolio je da se ona pobrine za to i otišao je tako uparađen u svet.

Gospodin F. osetio je glad i u pekari je pojeo burek s mesom i popio jogurt. Osetio je izvesnu nelagodu zbog masnih ruku i musavih usta (burek je jeo prstima). Sa problemom se izborio na taj način što je ruke obrisao o nove pantalone, a kravata mu je poslužila kao selveta.

*

Šetao je i nije mario za čudne poglede i zaziranje prolaznika. Hodao je tako ko zna koliko, a potom se obreo u jednom velikom parku. I onda ga je uhvatilo ono: stajao je nepomično u (običnim ljudima) vrlo čudnom položaju. Oslonjen na prste leve noge desnom petom dodirivao je zadnjicu. Isprsio se, ruke široko raskrilio, prste na rukama raširio, jezik isplazio, oči iskoličao…Pao mu je cilindar i nehotično se okrenuo naopačke te prisutni pomisliše da je gospodin F. cilindar namestio tako namerno kako bi oni, zadivljeni njegovom akrobacijom, ubacivali novčiće.

            Ono je ono, što znači da ne bira kada će da se ispolji. Gospodin F., svakako, nije želeo da mu se desi, ali bilo je jače od njega. Dođavola, zar baš sad?, pomisli on. I gle čuda! Mnogi su bili oduševljeni živom skulpturom, okružili su je zadivljeno i znatiželjno, a kao nagradu za izdržljivost i doslednost (nije se obazirao kad su ga probe radi štipali) posmatrači su ubacivali novčiće u cilindar. Pojedinci su se zadržali na verbalnim pohvalama.

            Tačno je da je bilo najviše zadivljenih, ali bilo je i uplašenih i podozrivih, pa čak i onih koji su ga vređali.

            -Pederu matori!, uzviknuo je jedan tinejdžer sa imidžom u skins maniru. Gospodina F. je to ljutilo. Pomislio je: ja nisam peder, a nisam ni mator, kako je mladi gospodin izvoleo reći. Samo da nije ovoga, objasnio bih ja njemu…

            -Skandal!!! Sklonite  perverznjaka!

Ovo je izgovorila jedna žena u ranim šezdesetim napadno našminkana. Gospodin F. nije menjao pozu, ali da je mogao da se pomeri i da nešto kaže, kazao bi gospođi da on nije perverzan ma šta god ta reč značila, a da je ona nakaza i rospija.

            Žal zbog nemogućnosti delanja nije mu toliko zasmetala ni kod skinsa ni kod gospođe, koliko kad je ugledao jednu lepu, vitku, dugokosu plavušu koja je gospodina F. podsećala na vilu. Kad je bio mali majka mu je čitala priče o vili i on se još tada zaljubio u nju iako ju je video samo u svojoj uobrazilji. Da nije onoga zamolio bi je za ples. Svojevremeno je išao na časove plesa. Nema tog poklona, bombonjere, cveta ili čega već, što može zameniti ples, mislio je gospodin F.

            A onda je osetio intenzivan strah. Uplašio se da ne naiđu majka i oni obučeni u belo. Plašio se kazni: majčinih reči, belih pridika, bele košulje, vezivanja za krevet i šarenih bombonica.

            Prikazalo mu se široko prostranstvo nalik pustinji. Kamila se smejala. I gospodin F. se smejao.

-Vi ste kamila, reče gospodin F.

Visoka, pogrbljena gospođa sa velikim zlatnim minđušama mu je rekla:

            -Sram te bilo, balavče! Meni da kažeš da sam kamila?! I još se smeješ u toj ludačkoj pozi…

            Gospodin F. primeti da ga je napustilo ono i da se smeje, ali mu nije bilo jasno gde nestadoše pustinja i kamila, kao što nije mogao da shvati zašto ga ova gospođa grdi

*

Uzeo je cilindar, novac stavio u džep, hodao je, a onda je legao na klupu u jednom velikm parku i zaspao.

U pola noći probudio ga je neki klošar sa rečima:

            -Makni se sa moje klupe!

Gospodin F. nije reagovao. Klošar je primaknuo usne njegovom usnulom uhu i uzviknuo:

            -Kukurikuuuuu!!!

Gospodin F. se naglo probudi i reče:

            -Pusti me da sanjam svoje lepe snove.

            -Ama, i kod nas skitnica zna se neki red. Ako je ovo moja klupa onda je moja! Ja na toj klupi spavam već godinama!

            -Pusti me da sanjam svoje snove.

Klošar užurbano zgrabi gospodina F. za revere i povuče ga sa klupe i reče:

            -Ajd’ beži! Traži sebi drugo mesto. Ili čekaj da umrem pa onda spavaj na ovoj klupi. U ovom skitničkom hotelu mora da se poštuje kućni red.

Klošaru nikako nije uspevalo da gospodina F. odgura sa klupe, a ovaj je slušao o kućnom redu skitničkog hotela i opet zaspao. Drmusanje mu nije smetalo. Kada je veliki govornik shvatio da mu ’sagovornik’ spava pobesneo je. Skinuo je cilindar gospodina F. i ritmično je skakao po njemu. Tad se gospodin F. trgnu. Ustade, podignu cilindar sa zemlje, ispravi ga, oduva prašinu sa njega i snažno gurnu skitnicu. Ovaj je u neverici pao, nezgrapno ustao i saplićući se počeo da beži uzvikujući:

            -Ovaj je lud!!! Lud!!! Lud!!!

*

Sutradan, Gospodin F doručkovao je pekmezaru, ručao u kineskom restoranu patku prelivenu čokoladom, a večerao suncokretove semenke. Toga dana ono ga nije uznemiravalo. Prespavao je na istoj klupi. Jastuk mu nije bio potreban. Ležao je nauznak kao da je jastuk tu, tačnije glavu nije spuštao na klupu, držeći je u vazduhu.

            Sutradan, gospodin F. je šetao pored reke. Divio se lepoti keja. Ugledao je zlatnu ribicu. Sišao je do vode, uhvatio je i vratio se na šetalište sa zlatnom ribicom u ruci.

            -Ovaj kej je tako kul, reče zlatna ribica.

            -Da, kej je vrlo lep, ali otkud ti u reci, a ne u moru, zlatna ribice?

            -To je duga priča. Al’ pustimo sad to. Nego, šareni, nemoj sad sa tim da me smaraš. Danas je tvoj srećan dan. Budi kul, poželi tri želje, ja ti ih onda ispunim, ti me pustiš nazad u reku… I tako te fore. Uostalom, čitao si bajke i znaš kako to ide.

            -Da, ja volim bajke.

            -Ej, šareni, imaš pljugu?

            -Ne. Sažaljevam slučaj. Gospođice ili gospođo ili gospodine zlatna ribice, ja sam nepušač. Pušenje nije zdravo. Znate, jednom sam zapalio cigaretu i moja gospođa majka je izvolela klepiti me po stražnjici. Cigare mnogo ljute moju mamu, a ja ne volim kad je ona ljuta. Zagrljeni mladić i devojka su prošli pored gospodina F, dok je ovaj držao slovo o pušenju. Mladić je prokomentarisao

            -Ovaj je totalno lud, priča sam sa sobom.

            -Pa ne baš sa samim sobom. On priča sa kamenom. Ima nečeg volšebnog u tome…U tome da izgradiš svoj svet i potpuno obitavaš u njemu, rekla je devojka.

            -Ja mislim da je to bolest.

            -Možda si u pravu, ali ja bih pre rekla da je reč o drugačijem načinu života.

Gospodin F. je i dalje polemisao sa zlatno ribicom:

            -Dakle, brateeee, jesi smislio tri želje?, upita ona.

            -Razmišljam.

            -Razmišljaš već pola čuke. Ajmo, ajmo, vreme je novac. Da čujem, tvoja prva želja je?

            -Želim da moja mama bude srećna.

            -Dalje?

            -Želim da breskve rađaju tokom cele godine, čak i zimi. Znate, ja mnogo volim breskve.

            -Ok. Nema frke. I?

            -Iiiiiii… Da! Želim da me ono nikad više ne uznemirava.

            -Abrakadabranekasetvoježeljeostvarepoputmalogdabra. Eto, stvar sređena. Aj’ sad me pusti.

Gospodin F je vratio ribicu u reku, a ona tad reče:

            -Ha, ha, ha, ha, ha!!! Budalo! Zar ne primećuješ da se zajebavam sa tobom?! Ja nisam zlatna ribica, već srebrna. Ja sam antipod zlatnoj ribici! Ja sam ona zmija što je nagovorila Adama da uzme jabuku! Ja sam đavo!!!

Gospodina F. tad uhvati panika i neka pomama. Trčao je za prolaznicima i svakome je govorio isto:

            -Ne verujte zlatnoj ribici, jer ona nije zlatna! Ona je srebrna, a srebrna ribica je đavo!!! Đavo! Đavo! Čuvajte se nečastivog!!!

Najčešće su ga ignorisali, ali bilo je i vrlo raznolikih komentara. Navešćemo neke od njih.

Atletski građen dečko mu reče:

            -Bez obzira da li je ribica zlatna ili srebrna ti si od gvožđa pošto si zarđao.

Niski radnik sa krupnim, kvrgavim rukama:

            -Džabalebarošu jedan, dao bi ja tebi lopatu u šake pa bi onda prestao da pričaš gluposti! Dosta je meni vas sitih i dokonih!

Devojčica u šarenoj haljnici sa lilihipom u ustima:

            -Mama, čekaj. Samo da vidim čiku. Liči na mog lutka.

Milosrdna bakica skromno odevena:

            -Idi, dete, u crkvu i pomoli se Bogu.

Dama što šeta sveže ošišanu belu pudlicu:

            -Sram da te bude, beštijo! Uplašio si mi Pufnicu!

Pufnica:

            -Av! Av! Av!

Gomila:

            -Lud!

*

Tako pomaman hodao je dugo, sve dok se nije obreo pored cirkuske šatre. Naš junak se obradovao cirkusu, krenuo je ka njemu, ali tad ga uhvati ono. Poza je bila sledeća: seo je na travu, izbečio oči, isplazio jezik, pružio dlanove, a nogama je zagrlio vrat. Cilindar mu je bio nakrivljen na glavi. Jedan po jedan, posetioci su odustajali od cirkusa i svoju pažnju su posvetili gospodinu F. Stavljali su mu pare na ukrućene dlanove. Jedan šaljivdžija mu je novčić stavio na jezik.

            Upravnik cirkusa je nervozno pušio. Putem megafona je još jednom pozvao goste da kupe karte i rekao da predstava uskoro počinje, obećavao je izvanredan program, ali sve je bilo uzalud – biletarnica je bila gotovo prazna. Onda je mahnito izveo žonglera, ponija, slona i žirafu, ali niko se nije obazirao. Skoro svi su pomno pratili mirovanje gospodina F koji je bio zvezda večeri. Pogledao je u ponija, a video je pegaza kako poleće. Oduševljavalo ga je što je nebo bilo ispunjeno jatom pegaza.

            Uskoro su se ljudi razišli, a gospodina F. je oko zore napustilo ono.

Upravnik cirkusa i žongler posmatrali su usnulog gospodina F kome je trava menjala postelju i razmatrali su kako se izboriti sa tim, izvesnim, horizontalnim, problemom. Upravnik je konstatovao:

            -Opasan je.

            -Da, zbog njega smo večeras bankrot, nastavi žongler.

            -Samo da mi je znati kako izvodi ono…

            -Nema sumnje, čovek, ako je on uopšte čovek, a ne robot ili vanzemaljac, ima talenat. Ali ne možemo mi da ispaštamo zbog nečijeg talenta. Zar ne?

            -Svakako, svakako… Nego šta da radimo?

            -Da ga ubijemo?

            -Ne. Imam bolju ideju.

Upravnik cirkusa prišao je gospodinu F i probudio ga je. Sanjivog pogleda pitao se otkud tu, a onda se setio onoga, pegaza, slona, žirafe… Tad mu upravnik cirkusa kaza:

            -Znaš li ti da si noćas pojeo sav naš hleb?

            -Ne, gospodine.

            -Ko te je poslao? Znam da iza tebe stoji neki drugi cirkus. Hoću da kažem da sam shvatio da je reč o borbi konkurencije i o izvesnoj  poruci. Zar ne?

            -Ne, gospodine.

            -Želiš reći da si sam?

            -Ne, gospodine.

            -Aaaaa… Sad znam kakvu ti igru igraš! Sad mi je sve jasno! Kako li se ranije nisam toga setio… Škartirali su te iz nekog drugog cirkusa, a ovo večeras je bila tvoja reklama i neka vrsta promocije. Tačnije, oglas. Primljen si. Koliko tražiš po nastupu? Sto? Dvesta? Trista? Dobro, četristo. Je l’ dosta?

            -Ne, gospodine.

            -Ha! Lukav si ti. Dobro, umem da cenim tvoj talenat. Nudim petsto. Razume se, petsto za veče, po realizaciji. Ovo nije malo, zar ne?

            -Ne, gospodine.

Upravnik cirkusa mu pruži ruku, ali gospodin F. nije uzvratio, već je samo tiho prozborio:

            -Ne, gospodine.

Upravnik je pomislio da je reč o šali, nasmejao se, rekao gospodinu F. da ga sledi i tad obojica pođoše ka cirkusu.

*

Tako je gospodin F. postao cirkuska zvezda. Glavna atrakcija, ali i cirkuski bankomat. Za njegov talenat se pročulo i u susednim zemljama tako da je taj cirkus svugde bio dobrodošao. Uvek se tražila karta više. Upravniku cirkusa nije bila jasna kvalitativna nejednakost tačaka gospodina F. Gospodin F. nije bio glup. Ubrzo je shvatio da je ono ono što mu donosi novac, slavu i ugled. Problem je što ono ne bira ni mesto ni vreme. Tako je gospodin F. počeo da glumi ono. Samo, bilo je razlike između stvarnog i simuliranog onoga. Publika razliku nije uočavala, pa ponekad ni sam upravnik. Ali kad uoči simulaciju, upravnik je tumači kao kapric zvezde, a ne kao nemogućnost. No, u trenucima onoga (obuzimalo bi ga često u gužvi, a predstave, razume se, podrazumevaju gužvu) njegovo telo je postupalo kao da je od gume, plastelina ili gline; vajao bi tad ’nevajvljive’ oblike.

*

Jedne večeri ceo grad sa okolinom se skupio pod cirkuskom šatrom da vidi čuvenog ’čoveka bistu’, o kome se toliko pričalo, kako su prozvali gospodina F.

            Prvo je nastupio žongler, pa mađioničar, poni, majmuni, slonovi, žirafe… Skoro svi su bili nestrpljivi da vide čoveka bistu. Kad je izašao na scenu, uprkos reflektorima koji su bili upereni u njega, video je mnoštvo ljudi. Iako se relativno navikao na publiku, ovog puta se jako uplašio. Počeo je da plače i da vrišti. Kroz suze je viknuo:

            -Mamice moja mila, obećavam da ću biti dobar dečak.

Nastupio je tajac. Upravniku cirkusa i kolegama nije bilo jasno o čemu se radi. Posetioci su, takođe, bili zbunjeni. Nisu znali da li je i ta pomama deo programa.

            Samo je jedna osoba u publici znala o šta je po sredi. Znao je to četrdesetogodišnji gospodin Dr koji je jako dobro poznavao gospodina F. Gospodin Dr bio je krupan, dugoruk, sa velikim šakama i stopalima, tako da je ličio na nekog majmuna. Razdeljak, visoko čelo, naočare sa debelim staklima, prćast nos i jareća bradica davali su mu neku ozbiljnost koja je bila smešna. Podignutom bradom i obrvama gospodin Dr je hteo da ukaže prisutnima na to kako je on vrlo važna ličnost. Došao je u cirkus sa suprugom i dvoje male dece.  Prošaputao je nešto supruzi na uvo, na šta je ona uzviknula:

            -Zar?

Uzeo je svoj mobilni i žurno pritiskao tipke, ali iz spravice se čulo ravnodušno:

            -Nemate dovoljno kredita za ovaj poziv. Molimo vas da dopunite kredit. Vaš kredit trenutno iznosi osam para.

Servilno je zamolio suprugu da mu pozajmi telefon, na šta mu je ona pružila aparat i rekla:

            -Da, dragi.

Gospodin Dr je užurbano istipkao nekoliko brojeva na tastaturi i egzaltirano je rekao nekoliko rečenica. Nasmejao se. Tad se sudariše sujetni pogled gospodina Dr, koji se približio bini i uplašeni pogled gospodina F. Obojici je bilo jasno da je beg nemoguć. Oni su policija, vojska, duh, savest. Od njih je moguće pobeći samo u svoje misli. Gledaću, a neću videti, slušaću, a neću čuti i što je najbitnije: neću osećati i neću se buniti. Neću voleti. A neću ni stvarati. Postojaću kao bezopasna pečurka koja niti je jestiva, niti otrovna. Pomirio se se sa ovim potpalubljem. Svako opiranje je sizifovsko guranje kamena koji šlajfuje.

Misle:

Gospodin Dr – Biću načelnik!

Gospodin F – Beli mantili.

Gospodin Dr – Ovo je moja pobeda.

Gospodin F – Bela košulja.

Gospodin Dr – Svi će mi zavideti!

Gospodin F – Injekcije, lekovi, injekcije, lekovi…

Gospodin Dr – Slava

Gospodin F – Rešetke i pećina.

Misli u cirkusu prekinuše momci u belom koji uprkos toj belini nisu imali ništa anđeosko. Navukoše gospodinu F. (koji se nije opirao) belu košulju i odvedoše ga. Kroz prozor bolničkih kola gledao je circus koji je bivao sve manji.

*

Nekoliko dana nakon otmice, upravnik cirkusa otišao je u oridinaciju gospodina Dr. Upravnik nije mogao da sakrije svoju srdžbu:

            -To je nečuveno!

            -Molim kontrolišite vaše impulse.

            -Shvatate li vi gde ste odveli mog radnika?!

            -Shvatam.

            -Ali zašto? Da li svi umetnici treba da se plaše vaše institucije. Odveli ste najdarovitijeg!

            -Dotični je bolestan.

            -Ma hajte, molim vas! On može što drugi ne mogu, ima dar! Veliki dar! On je umetnik!

            -Ne, to nije umetnost. To što on radi je van njegove svesti i deo je bolesti od koje je dotični pacijent oboleo.

Upavnik ironično upita:

            -I, koja je to dijagnoza? Artizam?

            -Bolest je bolest.

            -Gospodine doktore, skupštine, ulice, parkovi, crkve, kancelarije i mnoga druga mesta su prepuna ludaka koji se slobodno kreću i koji pažnju na sebe skrenu kad učine neki zločin. Raznorazni hitleri, neroni i napoleoni nisu bili štićenici u ovakvim ustanovama. Moj radnik nije nikoga ugrozio. Naprotiv, činio je ljude sretnima. Publika je uživala u njegovom daru.

Tad gospodin Dr reče ironično:

            -Gospodine meceno, vaš radnik, pardon, umetnik, je medicinskom naukom dokazano, oboleo od bolesti koja se naziva, jel, šizofrenija. A ako već insistirate na detaljima, on boluje od katatone šizofrenije. Ono što vi nazivate umetnost, mi lekari zovemo katatoni stupor. Meceno, vaš umetnik je pun halucinacija, često ga obuzima katatoni stupor, a neretko i katatona pomama. On je pobegao iz duševne bolnice i bio je lišen neophodnih lekova te mu se usled svega toga pogoršalo stanje. Uostalom, zašto ja vama sve ovo pričam?! Jednom rečju, on ima problem i neophodno mu je institucionalno lečenje i stalni nadzor. A sve i da nije bolestan mi možemo da izmislimo bolest za njega. I za vas! Za svakoga! Narod, to su ti ovce i treba sa njih skinuti vunu. Ako se bune zderaćemo im kožu i iskoristićemo njihove kosti za građenje utvrđenja, politički korektno i demokratski, bez upotrebe sile. Za Tvrđavu nijedan materijal nije tako dobar kao ljudske kosti. Crknite, al’ nauka će napredovati! Kakvi Alkatrazi, Gulagi i Goli otoci, ovo je demokratska, miroljubiva tvorevina gde ne tuku i ne viču, gde  samo objašnjavaju ljudima gde greše, prevaspitavaju. A sad zbogom gospodine meceno.

            -Ipak se okreće, gospodine inkvizitoru.

Upravnik skide šešir uz ironični naklon, vrati ga na glavu i izađe iz oridinacije.

Gospodin Dr se trijumfalno nasmeja i pogladi bradu.

*

Gospodin F. je tužno gledao kroz prozor, zaštićen rešetkama, lišće kako opada. Rešetke su ga vređale. Nikom ništa nisam nažao uradio pa da me zatvaraju u ovu pećinu. Sve to samo zato što sam drugačiji, nastavi misao. Tad se začuo gromoglasni ženski glas:

            -Teraaaapijaaaa!

            Opet ga je uhvatilo ono, samo što tamo niko nije obraćao pažnju. Stajao je na rukama. Osetio je nešto na svom nosu. Gospodin F. je znao da je to slavuj.

*

Gospodin F  sanjao je svoju sahranu. Bio je rasut i rastočen na čestice, do miličestice – nevidljiv a opet prisutna. Posmatrao je kako kovčeg u kom je njegovo telo stavljaju u rupu bez dna. No, ima li ta rupa ipak dno?

Advertisements