…Tlo prekriveno snegom ličilo je na čvrsto ulupan šlag poravnat stranicom noža. Jana je bila grudva snega. Nestrpljivo je čekala autobus sa određenim brojem. Pred očima joj je bilo samo belo. Desna ruka joj je bila duboko uvučena u džep – zbog straha da joj neko ne otme novčanice pastelnih boja. Nemam ih mnogo, ali imam ih dovoljno, tačno onoliko koliko treba, mislila je. Nasuprot desnoj ruci, leva ruka joj je pomedrela od januarske hladnoće. No, Jana o vremenskim (ne)prilikama nije razmišljala. Mozak i srce su ignorisali zimu, ali tanka ruka sa prstima kakve pijanistkinje robovala je modrini. Oči, iako su videle, nisu videle led i bljuzgavicu. Jana je videla samo jedno: oblak u prahu. Željeni autobus se pojavio. Jana je ušla. Kartu nije poništila, jer je nije ni imala. Treba mi, neodoljivo mi treba, karta za raj. Ako stignem na vreme raj je moj. Godinama žderem jabuke sa drveta greha, skupe jabuke, slatke jabuke, jabučice… Ja sam Eva, ja sam Adam, ja sam zmija… Ha, ha, ha… Stiskala je novčanice i meškoljila se. A onda se uplašila. Šta ako zakasnim? Ne smem da zakasnim! On će otići! Jadna ja ako zakasnim! Treba mi sat! Sat! Zapazila je sat džinovskih razmera na ruci svoje saputnice i uz težak napor uspela je da joj se obrati eliptičnom rečenicom Sati? Vlasnica sata je mirnim glasom rekla da je podne, ali ta rečenica je prošla kroz prizmu Janinih ušiju tako da ju je doživela kao kakofoniju. Nije stigla da se zahvali na ustupljenoj informaciji obuzeta srećom što neće zakasniti. Zna Jana da pred Bogom (svojim Bogom) ne sme da zakasni, jer može da izostane nagrada, božiji dar, njen spas, njena egzistencija, njeno sve – oblak u prahu, beo i svilen. U pravu je Kant ili ko već, kad kaže da svi gledamo kroz različite naočare. Jani je bilo normalno to što svi plešu u autobusu, što ona jedina stoji na nogama, a svi ostali naopačke, te su im stopala priljubljena za plafon, što vozač i volan talasaju kao da su u vodi… Na određenoj stanici je izašla. Nije se obazirala što pada sneg. Čekala je dugo. Kad se On pojavio, njen Bog, dugo se pretvorilo u kratko.  Izvadila je zgužvane novčanice i stavila ih u njegove ruke. Novac je kratko ošinuo pogledom, pa ga žurno stavio u džep, a potom joj predao parče oblaka u prahu, belog i svilenog. Raziđoše se. Krupna pahulja se topila na Janinom nosu. Nemam više šta da brinem. Dva dana sam mirna, možda tri, a onda… Ma neću da mislim o budućnosti, daleko je sutra...

Advertisements