Svetski kriminolozi akcije kriminalne grupe Pink Panter nazivaju umetnošću. Pljačkaju isključivo draguljarnice i ostale luksuzne prodavnice, nikada nikog nisu ubili i svoje akcije izvode spektakularno i stilizovano. Gledala sam ispovest jedne od članica grupe Pink Panter, Olivere Ćirković, koja je bila košarkašica i koja se sada bavi slikarstvom. Kada ona priča o Panterima, kao da priča o Godarovim filmovima i lopovima-intelektualcima koji mrse konce kapitalizmu i materijalnoj nejednakosti. Da se razumemo, nikada nisam, niti ću imati razumevanja za bilo koju kriminalnu aktivnost, ali njena ispovest podstakla me je da razmišljam o nekim pojavama.

Olivera kaže kako u životu ne bi ukrala bilo šta nekom siromašku, već su joj meta ultra luksuzne radnje. Kaže da nisu ona i Panteri kriminalci koji pokradu dragulje koje prodavci ionako trostruko naplate od osiguranja, već fini ljudi, doktori koji uzmu mito od bolesnika, sudije koje puste krivog, a osude nevinog, političari koji sistematski obmanjuju javnost i sl. Niko ne živi u iluziji da Olivera nije kriminalac. Stoji i to da se igra rečima. Ali stoji i to da donekle jeste u pravu. Panteri su kriminalci i tačka. Ali taj fini svet koji ona pominje je korozija ove zemlje stostruko opasnija od Pantera zato što živi u formi koprene, zato što je u tkivu društva i zato što takvi pojedinci nisu percipirani kao kriminalci već kao što sam navela fini ljudi.

Panteri su me podstakli da razmišljam i o tome šta je to vrednost. Jedan svileni tepih koji Olivera ukrade košta 100.000 evra. Zlato, dijamanti i ostale skupocene đinđuve, takođe, imaju ogromnu materijalnu vrednost. Nisam mogla a da se ne zapitam kakav je ovaj naš svet kada u njemu istovremeno egzistiraju ljudi koji razmišljaju da li će moći da prehrane porodicu i ljudi koji kupuju tepihe od 100.000 evra?! To je svet ne samo dubokih razlika, već i svet ravnodušnosti i materijalne dominacije. U Srbiji mnogi ne mogu priuštiti jedan takav tepih, ali pojedinci imaju upravu tu svest u malom koja ih vodi ka gomilanju ukrasnog kapitala. Pa se vrednije i jače  osećaju ako imaju materijalno skuplje stvari. Takvi uvek imaju potrebu da naglase koliko su šta platili, jer današnji materijalni Dekart viče Kupujem, dakle postojim. Iza takvog pogleda na svet kriju se slabi ljudi podložni ekonomskoj propagandi, ali i sujetni ljudi koji skupi tepih i dijamantski prsten posmatraju kao dokaz vlastite superiornosti. Nisu slučajno mudri ljudi rekli da je koren svakog zla taština. Oni ne shvataju da je jedina prava vrednost snaga pojedinca koja se ne oslanja na to šta i koliko mogu da kupim, sa kim se družim i ostali spoljni štitovi, već isključivo koliko smo eksploatisali naše vrednosti koje smo dobili od prirode, univerzuma, boga, nazovimo tu silu kako hoćemo. Vredna sam onoliko koliko mogu. Cilj je iskoristiti vlastite resurse.

Još je Marks osmislio pojam akumulacija kapitala: bogati pojedinac obrće kapital i tim obrtom ga uvećava na štetu malih ljudi. Današnjem Marksovom kapitalisti podosta pomaže marketing i internet. Zašto je tako teško izgovoriti pitanje Šta će mi tepih od 100.000 evra? Ta ista propaganda stigmatizuje siromaštvo i čini i da oni koji nemaju kriju da nemaju i kupuju npr. preskup telefon dok gladuju, samo da bi bili u igri i da bi bili, jel, poštovani.

Pre nekoliko meseci u autobusu koji vozi od Beograda do Mladenovca bila sam svedok razgovora dva mladića, gde jedan kaže drugom: Meni kad bi neko ogrebao kola, doživeo bih nervni slom.

Imam utisak da pojedinci olako zaborave da smo smrtni da ćemo za sto godina, kao što na snimku Sandra Silađev Dinja šaljivo kaže, biti leševi. U to ime evo jedan njen kratak video:

Advertisements