Postoji jedan stih Sergeja Jesenjina koji glasi „stidim se što sam verovao u boga, bojim se što ne verujem više“ koji odražava njegovu dualnost prema bogu. Imam i ja svoju dualnost na datu temu. Ne mogu da kažem da sam ateista, jer verujem, ali ni da sam klasični vernik, jer mi konfesije nisu bliske. Verujem da je bog jedan i da nije oličen u sedom starcu. Više je reč o nekom principu dobra, kosmičkoj pravdi. U službi tog mog boga su umetnost, nauka, politika i svi oblici ljudskog delanja.

I kada mi se nešto desi dobro ili loše, kao i ljudima oko mene, pokušavam da analiziram sve šta se desilo i da smestim u poredak te kosmičke pravde,  što mi manje više uspeva.

Međutim, kada sam naišla na podatak da konkretno u Srbiji od 2002. godine kada je ukinuta smrtna kazna ima 82 zatvorenika osuđena na maksimalnu kaznu od 40 godina, 82 zatvorenika koji ne prezaju od najmonstruoznijih zločina često usmerenih na decu, pitam se gde je u tom slučaju ta moja kosmička pravda.

Kako da Tijanu, Anđelinu, Mariju i ostalu decu koja su stradala u najgorim mukama „smestim“ u moju viziju kosmičke pravde i ravnoteže?!

Advertisements