Svako sećanje je isključivo subjektivan čin. Dok se sećamo ponovo preživljavamo doživljeno, ali i (ne)svesno iznova gradimo stvarnost. Sećanje je stvarno, događaj ne.

U moru sećanja želim da osvetlim jedno o kome se nije mnogo pisalo: gurmansko sećanje. Volim da jedem i ne potcenjujem sitost, možda zato što poznam i glad. Primetila sam da se raznih mesta i događaja sećam upravo po tome što su imali dobru, specifičnu ili prvi put probanu hranu. U takvim slučajevima hrana je samo ključ koji me „odveze“ do negdašnjih slika.

Hrana je ona vremenska tačka koja spaja prošlost sa sadašnjošću i budućnošću: jelo naših starih; jelo starih Grka; kineski specijalitet; sarajevski ćevapi; biftek koji nas povezuje sa Hunima (meso ispod sedla), francuski kroasani, italijanske špagete… Za ukusan obrok važna su tri osnovna aspekta, (tradicionalni) recept, umeće i (ponekad) tehničke mogućnosti: teorijski, humanistički i naučni. Potrebni su i volja, kreativnost i čudo.  Kako drugačije objasniti tajnu npr. hleba nego čudom i trijumfom kreacije?!

Hrana je milost univerzuma ili boga prema čoveku. Da nema nje, ne bi bilo ni nas ljudi. Zato nikada ne treba da psujemo hranu i govorimo „bljak“ i „fuj“.

Veoma mi smeta što se domaćice i njihove sposobnosti često posmatraju u negativnom kontekstu, čuvena je sintagma književnost za domaćice, kao i izreka domaćice manje zbori da ti ručak ne zagori. Svako ko je bar jedan obrok pripremio zna koliko je duše potrebno da od ničega stvorimo nešto. Lenjost i glupost dovode osobu do sujete, cinizma i potcenjivanja. Bitna je kreacija, ona je točak koji pokreće planetu da se kreće napred dok se okreće po prirodnim zakonitostima.

Advertisements