Čitajući savremenu srpsku književnost, pre svega prozu, kao i poetički stav, primetila sam tri dominantna obrasca. Naravno, postoje uvek alternativni putevi, inokosni pojedinci koji odolevaju torovima i podelama kao Srđan Valjarević, David Albahari, Vladimir Tabašević i svi oni koji eskiviraju te obrasce i opšta mesta današnjice.

Probušeni balon pun opštih mesta 

Hladno zimsko jutro. Vrelo letnje popodne. Sveže prolećno veče. Dosadna jesenja kiša.  Nije vam dobro? Oh, pa vi ste ko izbušen balon. Lićete gorke suze. Vaša tuga je crna. A ono što je belo je snežno belo. Plave oči su plave ili nebeski ili morski, a crne crne kao kesten, ugalj ili zift. Ud je ili oštar ili mlohav. Ako je mlohav onda je puž. Ako je oštar onda prodire. Žene među nogama imaju baršun ili svilu. Zaplet nastaje kad se muškarcima među nogama pojavi kamen ili stena, a ženama svila postane vrela. Onda sledi uzdah zadovoljstva. Sladostrašće. Ljubav mog života. Slepa ljubav. Ružičaste naočare. Glupa žena i surovi muškarac. Ne, nežna žena i emotivni muškarac.  Bol je ili oštar ili tup. Miris je vonj, a vonj je najčešće kiselkast. Srpske svetinje. Srpski zločini. Srpske žrtve. Zločinci. Nejač. Velikosrpska kampanja. Antisrpska kampanja. I sve te reči i sintagme su nicale kao pečurke posle kiše.

Podražavaoci Bukovskog 

…do jaja vopi, do jaja pank, do jaja rok ‘n’ rol, do jaja gandža, do jaja gajba, do jaja riba, do jaja bunt, do jaja protesti, do jaja književnost…

Kafkijanski progonjeni satiričari ogrezli u cinizam i snobizam 

Uvek iznad k’o ptica kad kaka. Uvređeni i ponosni u dobrovoljnom izgnanstvu. Pisac je dao satirični osvert, kuku kuku zadnja vremena, kuku kuku rijaliti programi, a on, pisac, prihvata svoju kakvu drugu do kafkijansku sudbinu, bori se sa vetrenjačama i pristaje na nametnuti mu zapećak. U stalnom je strahu od neukusa i kiča, ne vidi da je zapravo samo jedno opšte mesto i mediokritet.

Advertisements