Oči dečakove majke, prerano umrle žene koja je izdahnula kada je dečaku bilo pet godina, bile su dva parčenceta neba. Takve su bile i oči utovljene prasice Pigi. Ili se dečaku samo učinilo. Gledao je očev nož kako se presijava na zimskom suncu. Škiljio je pred svetlošću i okrenuo glavu na drugu stranu, što zbog sunca, što zbog neprijatnosti prizora. Otac je primetio taj okret i uprkos tome što je bila reč o detetu, njegovom desetogodišnjem sinu, odgovorio ga je od tog okreta glave, sa naredbom Gledaj i uči! Skičanje je mučilo dečakove uši. Otac je obliznuo usne, malo oštrio nož, popio još jednu čašicu rakije na eks, preteći pogledao sina, govoreći mu sjajem očiju, sečivom, i gustim veđama da se ne okreće. Dečak je ubrzano disao, glavu nije okrenuo, ali je refleksno spustio kapke. Kada je skičanje utihnulo i kada ga je poškropila vrela krv znao je da je gotovo. Nekoliko časova kasnije njegova omiljena prasica Pigi visila je raspolućena. Dečakov otac, kasapin, rešio je da sina jedinca nauči zanatu. Ne samo da je klao svoje svinje, bikove, krave, ovce i živinu, već je to činio za novac po seoskim kućama. Zarađivao je na gadljivima. Dok je dečak sa lažnim ponosom govorio vršnjacima moj tata je mesar, sa stidom je mislio moj tata je koljač. Dečak je voleo životinje, davao im imena i razgovarao sa njima. Ali koliko god da ih je voleo, znao je da će doći dan kada će im otac presuditi. Moj otac kolje moje prijatelje, pomislio je. Kada je dečak napunio dvanaest godina, otac ga je smatrao dovoljno zrelim da i praktično izuči zanat. Dao mu je nož sa naredbom Kolji! Kada je prvi put zaklao petla osećao je vrtoglavicu i gađenje. Nikada se nije navikao na nametnutu ulogu koljača. Kolji! I tvoj pradeda, deda i ja smo bili mesari, bićeš i ti, govorio je otac pomamno svom sinu jedincu. Voleo je da čita priče, romane, stripove, a naročito basne. Kada je pročitao basnu o kornjači i zecu, nasmejao se grozničavo sa mišlju da zec likuje što je brži, a kad-tad će biti zaklan. Kada je imao trinaest godina počeo je da mrzi oca. Uđe komšija i upita mali, je l’ ti otac kod kuće? Slava će uskoro, treba svinje da mi kolje. Dečak je tražio oca po dvorištu, zatim je ušao u štalu. Prizor je bio odveć neprijatan: posmatrao je oca kako je uzjahao neku telesinu svesti poznatu pod pojmom žena kojoj je ponavljao prasice moja. Dečak se vratio i rekao komšiji da je otac trenutno kod prasića i da će uskoro doći. Završio je srednju poljoprivrednu školu kao odličan đak. Želeo je da nastavi studije književnosti, istorije ili filozofije, ali otac  je jedino bio saglasan da sin studira poljoprivredni fakultet i to odsek stočarstvo. Tako i bi. Završeno u roku sa visokim prosekom. Na proslavi odbrane diplomskog rada osetio je gađenje prema kobasici, suvom mesu i čvarcima koje je otac pripremio za meze. Povratio je u fakultetskom toaletu i postao vegeterijanac. Nije klao, nije jeo meso, ali u njemu se razvila  strast za novcem. Da sam imao novac ne bih morao da studiram ovu glupost od stočarstva, mislio je on. Hteo je da osnuje firmu, ali jedino što je imao bila je diploma poljoprivrednog fakulteta, odsek stočarstvo, oca i znanje da kolje. Želeo je da se bavi književnošću, ali taj izbor za oca nije dolazio u obzir. Da ti dam  da se baviš književnim izdavaštvom?! Ti si poludeo! Imam, al’ ne dam! Ne iz inata, već neću da se moj krvavo stečeni novac proćerda. Ja imam pare, a ti diplomu, otvorićemo  klanicu! I otvoriše klanicu pod nazivom Otac i sin koja je ubrzo postala jedna od najjačih  u Evropi. Otac je umro. Sloboda! Imao je četrdeset godina i shvatio je da ne zna ničim drugim da se bavi osim vođenjem klanice. Mislio je da kada otac umre da će je spaliti sa strašću kakva piromana, ali veliki profit je činio da se zatvaranje firme Otac i sin odloži. Na par dana. Meseci. Godina. Jedino što je uradio da udovolji sebi bilo je to što se nakon očeve smrti iz sela preselio u grad. Žene su prolazile kroz  ruke dečaka koji više nije bio dečak, kao što su životinje kroz očeve (samo bez krvi i klanja). Sve te prasice, kokoške, krave i ovce, dobijale su njegov po navici kameni rog, stenjale su dok ne bi skiknule i, najposle, zaspale k’o zaklane i sa tim snom nestale u masi istih, odakle su i dolazile. Kloaka, mislio je. Ali kada je upoznao lavicu, kapitulirano je bacio nož – divlje životinje se ne kolju. Prvi put ju je video na jednom teniskom meču. Posmatrao je tu divljačnu ženstvenost sa razvijenim mišicama, brzonogu, sa skladnim stasom. Vrištala je i posle dobijenog boda stegnula bi ruku u šaku. Zapanjilo ga je dahtanje, stenjanje, rzanje, ječanje, čudesna, milozvučna, animalna, lestvica koju je emitovala tokom slanja i vraćanja loptice. Uzbuđivala ga je i njena vlažna majica i vrisak zadovoljstva nakon pobede. I ogrebotina na nozi. Gledao je usnulu lavicu kako leži pored njega. Naučio je njeno telo napamet, sa svim ispupčenjima, udubljenjima, nadimanjima, kao što iskusan vozač zna rutu. Voleo je da gleda njene oči koje su bile žute kao jesenji list, smeh koji je izazivao u njemu radost kao zvuk školskog zvona za đake, njen topli glas koji mu je milovao uši  i  “da” koje mu je podarila prilikom venčanja. Nije želeo da imaju dete. Bilo bi mu porazno da potomcima u amanet ostavi klanicu, a i bio je ljubomoran, nespreman da deli lavičinu ljubav čak i sa sopstvenim detetom. A onda je došlo do bolne promene, lavica ga je obavestila da će dobiti potomka. Mislio je da od toga ne može ništa biti grđe, ali prihvatio je balast očinstva, a onda se desilo nešto još gore. Lavica se kroz kašalj požalila na proliv, bol u glavi i u mišićima. Pripisivali su to trudnoći, ali kako su se tegobe intenzivirale otišli su kod lekara i saznali da je lavica obolela od svinjskog gripa od čega je i umrla, sve sa nerođenim detetom u utrobi. Na sahrani je urlikao kao lav iako je bio slab kao jaganjac bez stada. Sam je sa svojom klanicom. Osećao se kao čvarak, skvrčen od bola. Nervi mu nisu bili pristojno vitki, već pre nakazno anoreksični. Šetao je noću. Otišao je do rodnog sela. Kišilo je. Gazio je po blatištu, obučen u skupoceno odelo i cipele. Valjao se u blatu kao kakav omatoreli prasac. Nije želeo da ga vide tako uneređenog. Nije želeo ni sam da bude, bila mu je potrebna toplina koja izvire iz živog bića. Ušao je u svinjac da prespava, a svinje su ga grizle u nameri da ga pojedu i verovatno bi ga i pojele da nije naišao komšija i spasao ga. Ali on tada nije reč progovorio, a ima tome decenija, već je samo groktao. Zbunjeni komšija je pozvao policiju i hitnu pomoć, a dečaka koji već odavno nije bio dečak poslaše u duševnu bolnicu. Nikada više nije reč izustio. Samo katkada grokne, mada i to retko.

http://casopiskult.com/kult/krik/svinjski-grip/

 

Advertisements