6:07

Doručkovao je tost hleb premazan tankim slojem maslaca i džema od šipuraka.

Dok je jeo, gledao je kroz prozor, Hram Svetog Save osvetljen reflektorima. Da je neko drugo godišnje doba već bi se razdanilo, ali pošto je zima i to kraj decembra, mrak se još uvek opirao svitanju.

Odlučio je da ode do Ane, da porazgovara sa njom i pita je zašto je otišla. Kratko je razmatrao mogućnost da povede Andreu sa sobom, ali veoma brzo je odustao od te ideje. Izvestiće je o svemu kada porazgovara sa Anom, naravno, ako je nađe. Ne zna zašto je otišla, ne zna gde je, ne zna ni gde živi. Samo im je kazala da iznajmljuje sobu kod neke bake u blizini stare Ptice, odnosno, tamo gde je nekada bio džez klub Ptica, a to je u Šantićevoj, na Dorćolu.

Pogledao je još jednom Hram i pomislio kako mu je u neposrednom komšiluku, a nikada ga nije obišao. Po rođenju je bio katolik, a po opredeljenju nonejmteista što je podrazumevalo izvesnu veru u boga kao jednog jedinog nazivanog raznim imenima, dok je religije smatrao za puki marketing. Smatrao je da se bogu približavamo na različite načine, da su podjednako ispravni i neispravni putevi ka njemu u formi hrišćanstva, islama, judaizma, pa čak i ateizma, ako je u osnovi bića ljubav i dobrota.

Bog je jedan.

Bog je dobrota. Bog je ljubav. Bog je pozitivni deo čoveka. Samim tim, bog osim što je jedan, on je i mnoštvo.

Neko se možda deklariše kao ateista, ali nije njegova vera, već dobrota i ljubav merilo teizma.

Nije voleo bogomolje zato što je smatrao da svaki ciga svoga konja hvali, osećao je u njima nešto blazirano i napadno.

U Hram svetog save hteo je da uđe još ranije  iz radoznalosti, ali odbijali su ga  trgovci ispred njega koji su prodavali šećerleme, ajvare, vina, rakije i ostale namirnice, a bilo je u proleće i leto prisutno više frižidera za prodaju sladoleda.

Toga jutra poželeo je da obiđe Hram pre nego što krene u potragu za Anom.

Obukao je belu košulju, preko nje bordo džemper  sa v izrezom, farmerice, crni kaput sa velikom kragnom i duboke špicaste cipele. Stavio je kožne bordo rukavice. I otišao je.

7:58

Sad se već sasvim razdanilo. Udahnuo je decembarsko jutro i ušao u Hram. Malo je reći da je bio zgrožen. Ogromna školjka hrama Feliksu je ličila  na jeftinu kopiju Aja Sofije, na onaj način kako su devedesetih godina nicale kopije velikih brendova, te smo sasvim banalno umesto adidasa imali abidas, umesto reebok roobok i umesto nike niike. Daleko od toga da su Feliksu bili važni brendovi, ali način kopiranja, kako su sebi dozvoljavali pojedini, krio je u najmanju ruku neukus, kič i laž.

Ružnoća, pretencioznost i vulgarnost fasade bila je minorna u odnosu na nakaznost enterijera. Unutra je bio goli beton sa nekoliko fresaka, mesto gde se pale sveće, isto i za žive i za mrtve sa natpisom „u Hristu su svi jednaki“ i buvlja pijaca koja je činila najveći deo hrama gde su se prodavali po nabildanim cenama krstići, lančići, ukrasi, freske, makete hrama… Bilo je i nekoliko kutija za dobrovoljne priloge: pomoć za siromašne, pomoć za bogoslovlje, pomoć za hram, pomoć za Kosovo i Metohiju, klot kutija samo sa nazivom „dobrovoljni prilog“. Najgore je bilo što prodajni deo i humanitarni nisu bili centralizovani, već rasuti, strateški, po celom hramu što je objektu dalo izgled buvlje pijace.

I dok su kutije panično vrištale „Pomozite!“, điđabiđe kreštale „Kupi me!“, sveće u stadu gorele, ono malo turista zbunjeno su držali fotoaparate i gledali oko sebe tražeći objekt za fotografiju, ali malo ko je škljocao, jer nije imao šta.

Tačno je da je Hram još u izgradnji, ali za dvadeset godina mogli su da ga dovrše, makar se oslonili samo na priloge iz kutija.

Feliks je izašao osećajući se prevareno, jer toliko medijske pompe i hvale na račun, jel, svetinje, bilo je sasvim neopravdano.

Aleksandra M. Lalić, Glasovi prozora, 2017, PRESING, 35-37

Advertisements