Ana je odrasla u industrijskom gradiću kog je nakon gledanja filma Stalker Andreja Tarkovskog nazvala Zona. Zona je imala, sve sa okolnim selima, oko pedeset hiljada stanovnika. Kada industrijski grad ostane bez fabrika isto je kao kad banja ostane bez termalnih voda ili kada bi groblje ostalo bez grobova. Početkom dvadeset i prvog veka u Zoni su fabrike počele da odumiru. Porast sitnog i onog ne baš sitnog kriminala bio je obrnuto proporcionalan sa smrću fabrika. Oni koji su se oglušili o kriminalne vode prodavali su štošta na buvljaku i pijaci, ako se već nisu odselili u inostranstvo, Beograd ili postali članovi partije. Kako god, industrijski duh meštana nije se gubio.

Najveće zdanje u Zoni bila je takozvana Tvrđava, kompleks sazdan od nekoliko fabričkih zgrada sive fasade i od desetak spojenih sivih betonskih silosa koji su ličili na džinovske uspravne cevi sa prozorima pri vrhu. Imali su visinu kao desetospratna stambena zgrada. Na samom vrhu, postavljeno je mnoštvo antena i prijemnika što je objektu davalo još jeziviji i mističniji izgled. Tvrđava je ličila na ispostavu NLO u starim sf filmovima. Ana se kao mala bojala da u Tvrđavi vrše eksperimente na ljudima i deportuju ih na druge planete. Kasnije je saznala da je reč o nečemu mnogo manje mističnom i lišenom opskurnog, saznala je da je Tvrđava fabrika hleba, jedna od retkih koja je preživela pogrom fabrika na početku dvadeset i prvog veka.

Ostale fabrike su sada grobnice umrle ili ubijene industrije. Stambene i poslovne zgrade u Zoni su arhitektonsko ruglo, pravljene bez ikakvog urbanističkog plana i bez minimalnog osećaja za estetsko. Na zdanje sagrađeno tridesetih ušorena je ona iz sedamdesetih, na nju ona iz devedesetih, koja je, pak, nikla na mestu srušene iz pedesetih…Tako zbirno, zgrade u Zoni, ličile su na osuđenike pred streljačkim vodom, apatične i prebijene.

Zona oskudeva u prirodnim vodama, ona nema ni jezera, ni reke, ali zato Zonom teče malovodni potok koji je nekada služio za izlivanje otpadnih voda i materijala iz fabrika. Danas obavlja funkciju prirodnog kontejnera gde ljudi bez ikakve kontrole, zabrane i savesti bacaju smeće. Taj potok u žargonu zovu Kolevka. Urbana legenda kaže da je davnih dana neki lokalni mangup na času geografije napravio omašku i umesto da kaže rečno korito, kazao je rečna kolevka. Tada je profesor rekao za gradski potok „ova naša Kolevka“ i taj naziv je ostao prihvaćen među meštanima Zone. Kolevka je danas muzej prljavštine i arhiv otpada. Budući da u njoj ima i nerazgradivog smeća, mogu se naći zarđali šporeti koji su deo ekspozea preko dvadeset godina, kao i delovi odeće, nameštaj i ostale nepotrepštine. Zbog onog razgradivog otpada u vidu ostataka hrane, Kolevka nikada nije oskudevala u flori i fauni, odnosno nekontrolisano izrasloj travuljini, psima lutalicama i insektima. Baš kao u černobiljskoj Zoni, sve je tu kao i osamdeset šeste, govorila je Ana.

Najmodernije u Zoni je brbljivi semafor: audio deo je bio namenjen slepim sugrađanima i sastojao se u rečenici koja se pri zelenom svetlu ponavljala nasnimljenim, stereotipnim, ženskim glasom, a glasila je „MOŽETE PREĆI ULICU NARODNIH HEROJA“.  Gladni su žurno išli u pekaru, radnici na posao i sa posla, deca u školu, jedni su se rađali, drugi umirali, namćori namćorovali, jurodivi jurodovali, a brbljivi semafor je socijalno pravedno i demokratski obaveštavao građane Zone kako mogu preći ulicu Narodnih heroja. Ani se u zavisnosti od trenutnih emocija katkada činilo da joj je veoma grubo rečeno da može preći ulicu Narodnih heroja, drugi put hladno, nezainteresovano, tužno, smešno, nepotrebno, utešno (eto, ipak nešto mogu, ako ništa drugo rečeno mi je da mogu preći ulicu), odsečno, odlučno, prijateljski i sve to dok se vrti isti nasnimljeni glas.

*

Ana je znala da ako želi duhovno da opstane u Zoni da mora da se izbori za to.

Na zidu naspram kreveta u kome je spavala okačila je dva pastela sa motivom mora, kupljena u nekoj beogradskoj antikvarnici. Čim otvori oči pogled suoči sa jedrilicom koja mirno plovi po mirnom moru, pastelom okačenim sa leve strane i sa divljačnim talasom koji šamara hrid, sa pastelom okačenim desno od jedrilice, tj. sa desne strane tog istog zida. Na drugom zidu su bile police sa knjigama i taj šareni papagaj kome su sa vremenom rasle peruške bio je svet za sebe.

I slike, i knjige, pa i krevet, bili su apstraktni prozori pored svoje konkretne namene, a onaj realni i konkretni prozor dopuštao je pogled na teatar sačinjen od stambenih zgrada različitog socijalnog statusa i komšijskih terasa i prozora: dve komunalne zgrade, četvrtaste, pohabane, sa belom fasadom koja se ljušti i sa ravnim krovom kao na grčkim kućama, samo što su kudikamo manje elegantne od njih, zatim, arhitektonska starica koja ima preko sedamdeset godina, sa dva sprata i kafanom i pet šopom u prizemlju, zatim, moderna kičasta zgrada kajsijaste boje i nepravilnog oblika sa lučnim prozorima, koja je Anu podsećala na bordel, zatim, krov jedne moderne i skupe zgrade koja se sa Aninog prozora samo nazirala. Mogla je da vidi i put za automobile i trotoar za pešake koji su bili na strmini. To brdo vodilo je do groblja koje se nije videlo, iako je posmatrač mogao da uoči čemprese i krst na duguljastoj pravoslavnoj grobljanskoj crkvi koji je pri jarkom suncu svetleo.

Kada padne noć, ne vide se ni slike, ni knjige, ni teatar… Tada se samo čuju glasovi prozora i Ana tada ne zna da li je u krevetu ili grobnici, sve dok ne prihvati da je tamo gde jeste, ali i tamo gde želi biti, ma koliko ta dva prostora bila udaljena, da hoda za glasovima prozora.

A onda je zauvek prešla ulicu Narodnih heroja i nije se više vraćala.

Aleksandra M. Lalić, Glasovi prozora, 2017, PRESING, str. 96-98

Advertisements