Kada neko daje savete kažu mu „nisi ti psiholog i psihijatar pa da znaš pravi odgovor“. Iz ovog šablona proisteklo je mnogo predrasuda i nevolja. Stvar je u tome da psiholozi mogu da nam prepričaju istoriju i teoriju psihologije, a psihijatri da daju lekove za određena stanja. I to je to. Sve ostalo je precenjivanje. Vračanje i horoskop. A psiholozi i psihijatri baš vole, kao vračare koje ti uvek vide bačene čini i crnu magiju, da „nađu“ problem i da čeprkaju oko glave  i po njoj, čak i tamo gde problema nema. A čak i kad ga ima pogrešno ga lociraju. Primer pevačice Sinead O’Konor reprezentan je primer njihovih metoda. Kaže Sinead da joj je psihijatar najbolji prijatelj i da samo u njega ima poverenja. Umesto da se duhovno osamostali (sa ili bez tog psihijatra) i odbaci ga kao što nam Ludvig Vitgenštajn savetuje da uvažimo njegove misli, ali da ga nakon spoznaje odbacimo kao merdevine koje su nam pomogle da se uspenjemo do određene pozicije svesti i da nastavimo sami. I kao što dekica u filmu Ko to tamo peva kaže „Dalje nećeš moći!“ tako i naša podsvest ima otpor prema stranim telima. Do jedne tačke moguć je uticaj, ali od te tačke moramo sami. Psihijatri, psiholozi i ini stručnjaci nisu ukusni kolač, već šećerna vuna, naduvano Ništa. Kolokvijalno bi se moglo reći prodavci magle, mutioci bistre vode da bi delovala dublja, bacači peska u oči. Rečju, biznismeni. Izuzeci su mogući, kao i u svakim grupacijama, ali retki.

Niko nije dao tako precizan i ogoljen prikaz psihijatara kao što je pisac Tomas Bernhard u svom romanu Vitgenštajnov nećak. Tomas Bernhard je fino uočio njihovu (ne)moć i  pretencioznost :

Njegova duševna bolest, koja se sme označiti samo kao takozvana duševna bolest. (…)Takozvani psihijatri definisali su bolest mog prijatelja jednom kao ovakvu, drugi put kao onakvu, i nikada nisu imali hrabrosti da priznaju da za ovu, kao ni za sve druge bolesti, ne postoji pravi, nego uvek samo pogrešan naziv, uvek samo onaj koji obmanjuje, jer su psihijatri, kao i na kraju krajeva svi drugi lekari, večito dajući bolestima makar i pogrešne nazive, činili život lakšim, i, konačno, na ubilački način ugodnim. (…) Svakog trenutka su tražili utočište (kao i svi drugi lekari!) u nekoj drugoj naučnoj reči da bi zaštitili i obezbedili sebe (a ne pacijente!). Kao i svi drugi lekari, tako su se i lekari koji su lečili Paula ušančili u latinskom jeziku, a onda ga vremenom polako podizali u vidu nesavladivog i neprobojnog bedema između sebe i svojih pacijenata, baš kao što su vekovima pre njih činili njihovi prethodnici, samo sa ciljem da zataškaju sopstvenu nestručnost i prikriju sopstveno šarlatanstvo. Kao zaista nevidljiv, ali neprobojniji od svih drugih zidova, oni guraju latinski između sebe i svojih žrtava odmah na početku lečenja, a njihove metode, kao što znamo, u svakom slučaju mogu biti samo neljudske, zlikovačke i smrtonosne. Psihijatar je najnesposobniji od svih lekara i uvek je bliži ubici iz strasti nego svojoj nauci. (…) U našem današnjem društvu psihijatri se u potpunosti drže zajedno i poseduju neku vrstu imuniteta. (…) Psihijatri su autentični demoni našeg vremena. Na najbesramniji način, kakav se ne može ni zamisliti, protiv zakona i bez imalo svesti, oni svoj zaštićeni posao odrađuju u pravom smislu te reči.

Nadovezala bih se na Bernharda i dodala da je to ista ona pretencioznost sa kojom su nekada nastupala sveštena lica u ime boga. Psihijatri imaju isti metod, sa jedinom razlikom što se oni pozivaju na nauku. A ta nauka nije ni matematika, ni fizika, ni hemija, ta njihova nauka je fluidna, trenutna i promenjiva. Što je važilo juče ne važi danas. Što važi danas neće sutra. Jer iza njihovih zakona ne stoji Njutnova jabuka koja pada već gomila želatinastih masa koje većaju pa beleže rezultate tog većanja na papir kom posle daju nazive u vidu ICD – 10 i DSM – IV. Oni nikada nisu fiksni, već će za par godina da osvane i ICD – 11 i DSM – V. Ubeđuju pacijente u svoje proročke sposobnosti, a, zapravo, ljudi su sa ograničenim znanjem, slabostima, kompleksima i strahovima, kao bilo ko drugi. U nihovoj „stručnoj“ istoriji je lečenje elektrošokovima i još gomila grešaka koje su bile fatalne za pojedince.

Problemi se ne rešavaju kod psihologa i psihijatara, oni se rešavaju kada iskoristimo sve svoje resurse, sve naše prednosti i nedostatke, strahove i dezorijentacije, svoje imanje i nemanje, hoću, neću i želim, sve to smo mi i naša snaga koja treba da nam pomogne da psihički opstanemo, u mom slučaju pisanje, čitanje, filozofija, mašta i snovi.  Ali i hrana, šetanje i raznorodna zadovoljstva.

Ovaj tekst je posledica ličnog iskustva i „susreta“. Nije salonsko naklapanje, već pre terensko. Oslobodila sam se onog momenta kad sam psihijatrima rekla „Dalje nećeš moći!“ i nastavila sama kroz život, duhovno samostalna. A za to je potrebna hrabrost, lični osećaj za slobodu, introspekcija, ali i sposobnost da budemo sami i da prihvatimo da određeni momenti nose patnju, ali da ona kako dođe tako i ode. Važno je raditi na sebi i svojim mentalnim procesima, jer i za sreću su potrebni tehnika i vežba.

I na kraju želim da kažem da nisu turbo-folk pevači i starlete (toliko prokaženi) vodili ratove i upropaštavali ljude, njih niko ne uzima za ozbiljno i zato su bezopasni u svom neznanju, nepismenosti, razvratu i gluposti. Vođa ISIS-a je intelektualac, nacističke vođe su često imale tituele, a i u ovim poslednjim ratovima, našim, psihijatri i psiholozi su uvek imali reč više. I tu se krije opasnost, u poverenju ljudi i u kvazi stručnosti: kada pojedinci steknu status Domanovićevog vođe i svojim slepilom izazovu sonovrat širih razmera, kako sunovrat pojedinca, tako i sunovrat mase.

 

 

Advertisements