2007. godine živela sam u Novom Sadu, a studirala sam filmsku režiju u Beogradu. Putovala sam svakodnevno neko vreme. Studiranje se završilo neslavno, čak je kraće trajalo nego studije knjiiževnosti. No, ovo nije priča o mojim debaklima i propuštenim šansama, već o identitetu, gradu i reci. Za nas koji smo se često seljakali, pitanje geografskog identiteta je Svingina zagonetka, a ne fakt.

Na studijama sam dobila video vežbu pod nazivom Moj grad i reka. Prvo sam pomislila da filmić snimim, tj. vežbu u Novom Sadu. Novi Sad i Dunav – opšte intermeco mesto. Drugo, šta ja imam sa Novim Sadom, osim što živim tamo godinu dana?!, pomislih. Ako na temu Moj grad i reka snimim film u Novom Sadu onda lažem sebe, Fema sam i pokondirena tikva koja prisvaja nešto što suštinski nije njeno.

Kažu da je tvoj grad rodni grad, što bi u mom slučaju bio Požarevac. Em što sam tamo rođena slučajno, em što sam živela u njemu manje od dve godine. Odlazila sam par puta u tom pravcu, ali nikad nisam osećala obećano prepoznavanje, niti išta posebno. A ni reke se ne sećam. Mada se pominju Mlava i Morava, iako se ja ne sećam da sam videla neku reku.

Kaže mi koleginica „Šta te briga koji je tvoj grad, snimi vežbu u Beogradu“. Planirala sam tad da se preselim u Beograd (što će se desiti 2008. i trajaće do 2010.), ali to mi nije dalo  za pravo da ga oslovljavam sa moj. Razmišljam o datoj mi sugestiji, ali tema ne glasi Grad i reka, već Moj grad i reka.  Nisam valjda puž golać pa da nemam svoju kućicu? Mada bi, priznajem, bilo atraktivno snimiti zemunski kej i brodiće koliko god bilo turistički i lažno.

Tad se seti kolega i upita me u kom gradu sam pošla u školu. Prvi razred sam počela da pohađam u OŠ Aleksa Šantić, naselje Nedžarići, Sarajevo. Živela sam u Sarajevu do ’93. i od tada nikad više nisam tamo išla. Pamtim sve jasno i sunčano i grad i reku, Miljacku i još štošta, ali se plašim da ako odem da ću naći neko sasvim drugo Sarajevo i da ću izneveriti uspomene. Draže mi je moje Sarajevo u glavi, nego stvarno. Govorim o predratnom Sarajevu.

A onda sam se setila da je Tomas Man rekao kad je u ratu otišao iz Nemačke tamo gde je moje srce, tamo je Nemačka. Tamo gde je moje srce tamo su moj grad i reka… Da li? Sećam se kako sam kao mala putovala često sa roditeljima iz Sarajeva do Zagreba, pa se tamo zadržimo par dana kod tetke, a onda produžimo do Gračaca, rodnog grada moje mame. Nisam nikada živela u Gračacu, ali sam mu se često vraćala u detinjstvu. Ima grada, ali ima i reke, Otuće. Sećam se kako me je mama vodila na plažu Otuće, ali sam se prepala vode i odustala sam od kupanja. Nekako su me oduvek manje plašile vode mora, nego vode reka.

A onda sam saznala za sintagmu Mirka Kovača „odabrani zavičaj“ i ona me je na neki način opila, ali kao i svaki opijat dala je lažne efekte. Mogu ja da odaberem zavičaj pa da kažem da sam Parižanka, ali u tom  odabranom zavičaju nema autentičnosti, jer moj grad je onaj po kome su mi stope najviše koračale. Pariz znam samo sa slika, fotografija i snimaka.

Sedim u fakultetskom kafeu, pijem kafu, gledam druge studente i pitam se koji su njihovi gradovi i reke. U tom momentu čujem da mi zvoni telefon. Mama je. Pita me da li važi dogovor za sutra, da odem da je posetim u Mladenovac. Potvrđujem dogovor.

U Mladenovac sam došla 1993., u trećem razredu i tamo  sam završila osnovnu školu i gimnaziju. Ne mogu reći da sam bila presrećna što odrastam u industrijskom gradiću (u kom industrija izumire). Mladenovac ne zvuči romantično kao što zvuče reči Pariz i London, ali ni ja nisam kao Parižanka ili Londonđanka.

Spuštam se niz Kameničku i prodavci mi nude čarape, „tri para sto dinara“ glasi njihova ponuda, prostitutke kod ekonomskog sijaju kao kanarinci i merkaju potencijalne mušterije, automobili jure po Karađorđevoj, a ja jurim na lastinu stanicu da stignem na  autobus 493, liniju za Mladenovac i donosim neke zaključke. Tako je kako je. Pariz i London su nedostžni, daleko su Moskva i Štokholm, a ja ako ikojem gradu pripadam, bar malo, onoliko koliko može jedan usamljenik i neukorenjeni, ako je neki grad moj to je Mladenovac. Iz misli me prenu Zdravo, Aleksandra, pozdravlja me poznanica.

U autobusu je bila gužva i nisam uspela da zauzmem mesto pa sam sat vremena, koliko traje put od Beograda do Mladenovca provela levitirajući, jer mi se čini da nisam imala mesta ni da noge spustim. Mladenovac je nepoetičan, neromantičan, ružnjikav i sirov, ali njegova lepota je u tome što je neka vrsta utočišta. Niti je otmen kao Novi Sad, niti mondijalan kao Beograd (iako su i ta otmenost i mondijalnost upitni), ali je moj. Kao ulična kuca sa povređenom šapom i bez oka koju volimo.

Te 2007. u Mladenovcu je sve bilo raskopano, kao kad se precvali bogatuni spremaju za plastičnu operaciju. Gradilo se. Kopalo se. Rovilo se. I gradovi rastu, pomišljam.

Izlažem majci zamisao da film snimim u Mladenovcu a ona mi kaže da nemam reku. A Lug? U kvizu Zlatna žica bilo je pitanje koja reka protiče kroz Mladenovac, a odgovor je bio Veliki Lug. A Veliki Lug, je, zapravo, mali potok u kog ko kako stigne baca smeće i oko koga su fabrike.

Snimila sam vežbu, rezultat možete pogledati u potonjem videu. Filmsku režiju nisam nikad završila, ali sam se obračunala sama sa sobom i saznala koji su to moji grad i reka.

Advertisements