Roman-pasus

Originalnost romana Tomasa Bernharda prvo uočavamo u njihovoj fizičkoj pojavnosti: jednolični tekst, u jednom komadu,  bez poglavlja, pasusa i zaglavlja, tzv. roman-pasus. Svako može tako da prezentuje napisano, ali moć veštine i originalnost uslede kada se sadržaj prilagodi takvom formalnom pristupu, a da se ne naruši logički i fabularni tok, što nije jednostavno. Svako može da izostavi pasuse, ali suština je da bude čitljivo i da nas mami da čitamo i dalje dok ga u literarnoj žudnji ne dokrajčimo. Čita se u jednom dahu, jer nam pisac takvim pristupom sugeriše da ga je u jednom dahu napisao (što ne mora da bude istina). Takav pristup je izostao samo u njegovom prvom romanu Mraz, ali veran mu je u narednim: Poremećaj, Beton, Seča šume, Brisanje, Vitgenštajnov nećak, Podrum i u drugim. Bernhardovi romani su kao finski hleb, sadržina je zbijena i teška, a ne sunđerasta sa aditivima. Nema dijaloga, samo upravni govor. Zato su njegovi romani  često kratki, ali sadržajni, oni su kao sirup koncentrat. Takvu formu ima i Gubitnik. Na 110 strana dat nam je „goli tekst“, od korice do korice.

Ponavljanje

Osobenost Bernhardovih romana tiče se i ponavljanja gde to ponavljanje ima stilsku svrhovitost i doprinosi ritmičnosti i melodičnosti, a nikako nije propust. Sadržinski postoje krugovi gde svaki naredni krug ima ponavljanja, ali i varijacije Tako da je sve glatko i lepo izvajano. Kao što je filozof Ludvig Vitgenštajn uveo ritmičnost u filozofiju po ugledu na simfonije, tako je i Bernhard u svoje romane. Tako da oni ne samo da izgledaju i znače, već i zvuče. Tomas Bernhard je želeo da postane operski pevač i završio je dramski odsek na muzičkoj akademiji Mocarteum (o kojoj piše u Gubitniku), ali teška plućna bolest ga je osujetila u tome, što  je uticalo da muzikalnost i kao metod i kao temu unese u svoju prozu.

Jezička igra  kao literarni trijumf

Vitgenštajn je tvorac pojma jezička igra, a odnosi se na to da jedan te isti jezik u različitim kontekstima ima različito značenje. Te tako Tomas Bernhard ima „svoj“ jezik koji se odnosi na preciznu i jasnu upotrebu svakodnevnog jezika i za njegovu dekonstrukciju. „Horovic nije bio matematičar kao što je to bio Glen Guld bio. Kažemo on jeste, odjedanput on beše, pa ovo užasno bio, pomislih.“ str. 29. Citat upućuje na preciznost jezika, važnost svake reči i zapete ponaosob. Tome dodajemo i neologizme kao na primer pojam „glengenijalno“. Koristi italik za pojedine reči da naglasi posebnost i višeznačnost. Primer jezičke igre je reč „takozvani“ uz pomoć koje Bernhard relativizuje i dekonstruiše rečeno. Takozvani obični ljudi, gde se stavlja pod pitanje običnost. Kaže Bernhard za Verthajmera takozvani gubitnik i time nas tera da razmislimo da li je Verthajmer zaista gubitnik, relativizuje pojam gubitnika (i dobitnika). Dopada mi se što je Bernhard potpuno u jeziku, što žonglira rečima. Svaka reč, čak i zapeta je u funkciji stila.

Antibiografski roman

Prvi put se susrećem sa postmodernistčkim biografskim romanom gde se piše o ličnosti koja je postojala, a namerno se menjaju poznati faktografski podaci i izmišlja se unutrašnji svet junaka. Likovi Horovica i Glena Gulda su zaista postojali, ali Bernhard ih je stavio u izmišljen i nepostojeći kontekst. Slično je uradio i u priči Gete na sssamrti sa Geteom i Vitgenštajnom. Bernhard ne služi stvarnosti, on je koristi za građenje umetničke istine. Kao da nam poručuje da je nebitan Glen Guld kao pijanista koji je zaista postojao, važna je glengenijalnost i njegova, Bernhardova, mentalna skulptura nastala na temeljima stvarnog Glena. Iako na prvi pogled deluje da je takav pristup proizvoljan, on je trijumf mašte. Glen Guld (Bernhardov) imao je pedeset i jednu godinu kad je umro, Verthajmer isto toliko kad se ubio i Bernhard kad je pisao Gubitnika. Otud razlika između vremena smrti stvarnog i Bernhardovog Glena. Postavlja se pitanje da li je za njega pisanje kao umiranje ili pisanje kao borba sa smrću. Ako tome dodamo pomenutu plućnu bolest i da su mu prognozirali da će umreti u dvadesetim biće nam jasna važnost pitanja borbe sa smrću pisanjem.

Ko je gubitnik?

Da li je gubitnik Verthajmer zato što se ubio i zato što ga je tako zvao Glen? Glen zato što je umro u jeku slave? Ili pripovedač koji je živ, a koga boli gubitak prijatelja? Pripovedač, Verthajmer i Glen Guld mogu da se posmatraju kao tri strane samog Tomasa Bernharda, gde je pripovedač ego, Verthajmer id, a Glen Guld superego. Verujem da je svaki čovek sastavljen od trojstva: pripovedač, Verthajmer i Glen, gde se čitav život bore Verthajmer i Glen, preko leđa pripovedača. Mi, zapravo, čitav život bežimo od gubitništva, od vlastitog verthajmerovskog potencijala. Emocije glavna tri junaka su složene, sa istovremenim naklonom i destruktivnošću. Talenat Glena Gulda čini da mu se prijatelji dive i da budu ponosni što su mu bili prijatelji, ali istovremeno, njih dvojica na neki način osećaju prezir prema sebi samima zato što smatraju da ne mogu da dosegnu Glenovu veštinu sviranja klavira i obojica, iako solidni pijanisti, odriču se svoje karijere. „Stalno je govorio, samo da nismo sreli Glena Gulda“, str. 52 „Mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo sam ga istovremeno krajnjom doslednošću.“ str. 56 U suprotnosti je i motiv poklonjenog preskupog stanvej klavira gde to što ga je pripovedač poklonio jednoj devojčici liči na human čin, sve dok ne pojasni da je to učinio motivisan destrukcijom, gde želi da se reši vrednog predmeta tako što će ga uništiti poklonivši ga netalentovanom detetu.  Navedena paradoksalnost je još jedna od karakternih crta Bernhardove proze.  Sve se kovitla u suprotnostima.

Pripovedač ili mir

Ne ostaviti nikakve tragove za sobom, to je bila jedna od njegovih izreka. Kad prijatelj umre prikucaćemo ga na njegove izreke, izjave, ubićemo ga njegovim vlastitim oružijem. S jedne strane, on živi  u onome što je za svog života govorio nama (i drugima). S druge strane, mi ga baš time ubijamo.“ str. 38. Možda pripovedač zato baš i piše svoju labudovu pesmu Ogled o Guldu, gde će mu  produžiti život kroz napisano, ali i prikucati ga za ono što je bio. Pripovedač je u miru sa sobom i drugima zato što je svestan svojih (ne)mogućnosti i što ih prihvata kao takve i trudi se da učini najbolje sa onim sa čim raspolaže. Pripovedač je i simbol pisca kao pojma.

Verthajmer ili destrukcija

„Slabi karakteri mogu biti samo slabi umetnici“ str. 59  piše Bernhard. Verthajmer je otelotvorena slabost. Verthajmerovština je crta ličnosti koja se može sresti i kod naših prijatelja i poznanika. Odnosi se na stalnu, gotovo mazohističku, potrebu za nesrećom. Neki ljudi su toliko malodušni i panjkavi, da postaju emotivno vezani za tu panjkavost i nesreću i šire je oko sebe kao što osveživač prostorije širi miris. Bernhard piše u Gubitniku o toj zavisnosti od nesreće: „Na kraju krajeva, bio je zaljubljen u svoj neuspeh, ako ne i ludo zaljubljen, pomislih, grčevito se držao svog neuspeha do kraja. I, zaista, mogao bih da kažem, da je doduše, bio nesrećan u svojoj nesreći, ali da bi bio još nesrećniji da je preko noći izgubio svoju nesreću, da mu je  iznenada oduzeta, što bi opet bio dokaz za to da, u stvari, uopšte nije bio srećan, već srećan i to svojom nesrećom i upravo zahvaljujući njoj, pomislih.“ str. 69 „Iz jednog ćorsokaka upadao je u drugi ćorsokak“ str. 95 Verthajmer je otelotvorenje pokušaja, bez realizacije. Pokušaj pijaniste. Pokušaj elitiste. Pokušaj ljubavnika. Pokušaj brata. Pokušaj humanističkog naučnika. Ali ako je Verthajmerova nesreća izabrana nesreća, onda se postavlja pitanje koliko je on, zaista, bio nesrećan i da li je gubitnik.

Glen Guld ili nemoguće savršenstvo

Kada govori o Glenu Guldu, pripovedač ga vidi dvojako: Glen Guld kao ime, biće i njegov prijatelj i Glen Guld kao genije i virtuoz na klaviru. Priča o Glenu je, zapravo, priča o tome da savršenstvo ne postoji. Makar pojedinac bio toliko superioran kao Glen, umire, što ga čini ranjivim.  Ako dublje razmislimo shvatamo da smrt osim što je tužna da je i ironična i paradoksalna. Glengenijalnost je ideal kome teži svako ko hoće da se bavi umetnošću. „Glen je celog života želeo da bude sam stanvej.“ str. 56  Ovaj citat najbolje oslikava iluzornost savršenstva.

Klasa kao izbor

Takozvani intelektualac mrzi svoj intelektualizam i veruje da će naći spas kod takozvanih siromaha i prikraćenih koji su se ranije nazivali poniženi i uvređeni, govorio je, ali će tamo umesto da nađe spas, naići na istu gadost, rekao je, pomislih“ str. 60 Bernhard ne piše o klasi i klasnim razlikama sa levičarski osvešćene strane, već je relativizuje. Kao Bunjuel u filmu Viridijana. Bernhard u Gubitniku piše o različitim klasama kao o istom izvoru primitivizma. Deo o sobarici i radnicima u fabrici papira govori o radničkoj klasi, a deo o Verthajmerovim prijateljima elitistima koji ga iskorištavaju o višoj. Za Bernharda  pojam klase nema dubljeg značenje, percipira je kao promenjivu i bez etičkih svojstava.. Koren takvog stava je u tome što je Tomas Bernhard pisanjem prevazišao vlastitu klasu, srednju nižu.

Bernhardizam

Pisanje bez pasusa, ritmičnost, ponavljanje, neologizmi i paradoks, tako zbirno, u nekom proznom književnom delu trebalo bi zvati bernhardizam. Bernhardizam je revolucionaran kao i stvaranje romana reke i teatra apsurda. Još jedan točak u istoriji i teoriji književnosti.

https://kultivisise.rs/gubitnik-tomas-bernhard/

Advertisements