Herman Hese nije jedan od onih pisaca kojima se postojano vraćam. Ali značaj i uloga koje je imao u mom odrastanju su veoma važni. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada sam bila gimnazijalka sivu svakodnevnicu provincijalnog odrastanja bojio je Herman Hese. Te tako jedna te ista Aleksandra odlazi u školu, ali samo prividno. Niko ne vidi igru identiteta. “Dobro si ti dete” kaže mi komšinica, a ni ne zna da hvali Heseovog Narcisa u meni, ono nevino i kaluđersko. Ocena na pismenom iz srpskog 5, a 5 je dobio Zlatousti, umetnik i lutalica. Drago biće se upoznaje sa mnom i govori mi ime, bez svesti da je Demijan, Sinklerovo svetlo. Autoritet viče na mene i govori mi da sam bezobrazna, a ne sluti da se iza mog ludačkog vučijeg osmeha krije Hari Haler. “Lutam još vitka sa srebrnim lukom”, ali još uvek ne kao Crnjanski (on će doći kasnije), već kao Sidarta. Lutala sam dok nisam odlutala od Hesea i odrasla. Komplet Hermana Hesea smeši mi se sa police, sad je to muzejski artefakt vlastitog odrastanja.

moj komentar na portalu Kultiviši se, na tekst Ivane Spasojević „Junaci Hermana Hesea ka pronalasku i upoznavanju sebe“

Advertisements