1947. godine sa filmom Slavica otpočela je avantura zvana jugoslovenski film (u okviru kojeg posmatramo i srpski). Bila je to partizanska saga – a kakva bi drugo bila te godine?! – koja je podsećala na gubljenje nevinosti: trapavo iskustvo koje otvara vrata novog. Odmah za Slavicom gomila partizana je skakutala po platnu, a ti partizani bili su obavezno prostodušni, neiskvareni, časni, hrabri, nasuprot zlim Nemcima, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Vrhunac partnerske ljubavi sublimiran je u grešnom osećanju glasno izgovorenom u jednom filmu kom ne mogu da se setim naslova Volim te više nego Tita. Dramaturgija i karakterizacija svih tih Bitki na neretvi, Kozara, Desanta na Drvar i ostalih Prekobrojnih bili su na nivou Pere Kojota i Ptice Trkačice.

Šezdesetih i sedamdesetih godina sledi pokret zvani crni talas, nastao po ugledu na francuski novi talas. Insistira se na estetici, autentičnosti i stvarnoj slici sveta (mada je upitno šta je za koga stvarnost), a ta slika po crnotalasnim autorima je bila mračna, zla, razapeta između erosa i tanatosa. I dok su partizanski filmovi imali junake, crnotalasni filmovi su riznica antijunaka. Reprezenti su Živojin Pavlović (Buđenje pacova (1967), Kad budem mrtav i beo (1967)), Dušan Makavejev (Ljubavni slučaj sužbenice PTT (1968)), Aleksandar Petrović (Skupljači perja (1967), Biće skoro propast sveta (1968)), Želimir Žilnik (Rani radovi (1970)) i Kokan Rakonjac (Zazidani (1969), Nemirni (1967)). Crni talas jeste bio politička i estetska revolucija, ali nakon nekoliko vrednih ostvarenja autori su se raspršili u političnosti na uštrb estetike.

Osamdesetih, osim mačevanja crnotalasnih i belopartizanskih filmova dobijamo i komedije. A potonje su osamdesetih godina doživele procvat sve sa Tesnim kožama, Žikinim dinastijama, Nije lako sa muškarcima… Nije talas, ali je crno, ali crno kao pokvaren zub. Tada se probija nekoliko autora vrednih pomena kao pripadnici tzv „praške škola“: Emir Kusturica (Sjećaš li se Doli Bel (1981), Otac na službenom putu (1985), Dom za vešanje (1989)), Goran Marković (Već viđeno (1987), Sabirni centar (1989)), Rajko Grlić (U raljama života (1984)), Goran Paskaljević (Varljivo leto ’68. (1984))  i oni koji ostaju „nesvrstani“ Miloš Radivojević (Dečko koji obećava (1981), Una (1984)), Slobodan Šijan (Ko to tamo peva (1980), Maratonci trče počasni krug (1982), Davitelj protiv davitelja (1984)), Živko Nikolić (Jovana Lukina (1979), Lepota poroka (1986), Čudo neviđeno (1984)) i naš prvi horor reditelj Đorđe Kadijević (Leptirica (1973), Devičanska svirka (1973), Sveto mesto (1990) i serija Vuk Karadžić (1987)). Bilo bi nezahvalno ne navesti scenaristu Dušana Kovačevića koji je radio sa mnogim rediteljima, čija je velika zasluga za uspeh nekih filmova.

Devedesete su bile odlično tlo za more patetičnih filmova od ratnih, preko onih gde su kriminalci u fokusu, ubogi život u Beogradu, sudbine izbeglica… Velike teme, a mali filmovi i to mali u pežorativnom smislu. Svi ti filmovi mene asociraju na Krvavu bajku Desanke Maksimović koja je „brala“ čitaoce i poklonike zbog tužnih, istinitih, događaja koji su je inspirisali, konkretno streljanje đaka u Kragujevcu, a ne zbog vrednosti same pesme. Kao uspele filmove te decenije navela bih Tamna je noć (1995) Dragana Kresoje, Podzemlje (1995) Emira Kusturice, Lepa sela lepo gore (1996) i Rane (1998) Srđana Dragojevića  i Bure baruta (1998) Gorana Paskaljevića.

Nakon dvehiljadite nabrojanim patetičnim temama dodala bih i tematiku bombardovanja i reminiscencije narkomana po beogradskim blokovima o Miloševiću i grozomornoj sadašnjosti sve sa smenom pivo-džoint-pivo u ustima i dop u venama. Reprezentativni filmovi tog doba su Munje (2001) Radivoja Andrića, 1 na 1 (2002) Mladena Matičevića i Nebeska udica Ljubiše Samardžića (2000).

Nakon 2009 pojavljuju se novi reditelji, novi glumci, novo vreme, novi film. Tako je počeo i francuski novi talas, jugoslovenski crni talas, italijanski neorealizam, pa i Dogma 95. Primat forme u odnosu na sadržinu, nije bitno ko i šta, već kako. U najnovijem talasu srpskog filma politika je prisutna indirektno pokazujući nam likove koji su reperkusija i posledica jednog vremena. Teme su svakidašnje i male, dijalozi oskudni i realizacija se oslanja na rediteljsku veštinu. U tim filmovima su nezaobilazna obeležija ovog vremena: fejsbuk profili, surfovanje netom, mobilni telefoni, neprestano snimanje. Život je dobio duplo dno, ono preživljeno i ono snimljeno. Udahnuto i uslikano. Rečeno i tvitovano. Filmovima Tilva Roš (2010) Nikole Ležaića, Šišanje (2010) Stevana Filipovića, Klip (2012) Maje Miloš,  Skidanje (2013) Koste Đorđevića, Varvari (2014) Ivana Ikića i Pored Mene (2015) Stevana Filipovića zajedničko je da su dela mladih autora i da su glavni junaci tinejdžeri. Navedeni filmovi su veoma snažnog izraza i na manje-više nepretenciozan i indirektan način kritikuju ovdašnje tranziciono društvo čija su posledica frustrirani tinejdžeri koji klize u patologiju. Tinejdžeri su najdirektnija i najvernija slika jednog vremena. Bez Tita, komunista, Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Pomenuti su za nove tinejdžere čista mitologija. Nešto drugačiji od ova četiri filma je Život i smrt porno bande (2009) Mladena Đorđevića, ali uvrstila bih ga u ove ledolomac-filmove. Ovo je jedan od najboljih srpskih filmova u poslednjih dvadesetak godina. Istodobno je drama, horor, komedija, on the road film, avanturistički, krimi i adult film.  Dat nam je naturalistički pejzaž Srbije gde se kritikuje kako prestonica tako i provincija, film koji kroz nastupe jedne pozorišne porno trupe pokazuje licemerje, neprosvećenost, uskogrudost i primitivnost ove zemlje koja je, ponekad, da se poslužim Kišovim izrazom „krmača koja jede svoj okot“.

2016. godine imali smo premijere Kusturičinog Na mlečnom putu i Ustav republike Hrvatske Rajka Grlića. Priznajem da sam sa nestrpljenjem čekala da ih pogledam, uz jednu zapitanost koja je išla uz to nestrpljenje, a tiče se pitanja mlađih autora. Gde su nove filmadžije? To što ova dva filma nisu ostavili pozitivan utisak ne može da umanji doprinos njihovih ranijih ostvarenja.

Ne samo da nema mlađih autora koji su bili uspešni kao oni, nego teško možemo da govorimo o mlađim ili relativno mlađim rediteljima koji su zatalasali javno mnjenje i dobili nagrade svetskoga nivoa. Čini se da se u ex Yu kinematografiji  ne dešava niko i ništa (bitno). Te tako i dalje vrlo živo raspravljamo o jugoslovenskom crnom talasu i Aleksandru Petroviću, Živojinu Pavloviću i Želimiru Žilniku, o tzv. “praškoj školi” Emiru Kusturici, Rajku Grliću, Goranu Paskaljeviću i Goranu Markoviću, o autorima kultnih ostvarenja kao što su Slobodan Šijan, Živko Nikolić i Miša Radivojević i tu je kraj.

Ne kažem da njihovi filmovi nisu lepi i ne osuđujem to što postoji nešto što se ugradilo u istoriju kinematografije, ali šta je sa novom istorijom i ko će nju činiti?! Bosna ima Danisa Tanoviću i Jasmilu Žbanić o kojima se ponajmanje raspravljalo u kontekstu reditelja i dela, a mnogo više o njihovim javnim istupima i političkim pogledima. Meni se Žbanićkini filmovi Grbavica (2006) i Na putu (2010) veoma sviđaju, ali tužno je da su i ona i Tanović od strane javnosti, pa i one javnosti koja ih je nagradila (Oskar i Zlatni medved) percipirani mnogo više kao „homo politikusi“, a ne kao „homo ludensi“. Makedonija ima Milča Mančevskog, reditelja koji odavno živi i radi u SAD i čiji filmovi su voljeni i nagrađivani, ali svaki njegov film je imao učešće stranih produkcija, što znači da su pravila igre drugačija i da su mnoga vrata otvorena. Srbija ima Stevana Filipovića, ali on još uvek nije dobio neku veću nagradu. Ovde moram da napomenem da nisu meni te nagrade bitne, već pokušavam da analiziram šta je sa novom kinematografijom i produkcijom u bivšim jugoslovenskim republikama i gde su u svetskom poretku ti filmovi. Ostaje pitanje zašto se mlađa generacija ne uspeva (iz)boriti za bolju poetiku. Da li uopšte ima strasnih mlađih filmadžija i da li su nedostatak novac i jaka i konkurentna tradicija i svetska konkurencija baš za sve krivi?

Hrvatska ima Dalibora Matanića koji je meni lično najbliži od te (relativno) mlađe generacije. Nagrađen je u Kanu filmskom nagradom (nije to onaj glavni konkurs) za film Zvizdan (2015) koji govori o ljubavi između Hrvata i Srpkinje u tri decenije. Tema šablonska. Realizacija osrednja. Ali, eto, baš tim filmom skrenuo je svetsku pažnju, a ne svojim kudikamo boljim filmovima kao što su Fine mrtve djevojke, Sto minuta Slave i Kino Lika. To je usud balkanskih i uopšte bivših komunističkih zemalja koje skrenu pažnju  na sebe politikom. Dešavalo se to i bitnijim od Matanića. Nepodnošljiva lakoća postojanja Milana Kundere jeste književno remek delo, ali to delo je lansiralo u mejnstrim vode politička tematika, aktuelna u tom periodu, a ne (samo) kvalitet. Potrefilo se da se Nepodnošljiva lakoća dopala čitaocima. Tako da me nije iznenadilo da je Matanić nagrađen kad se dotakao tako jedne vruće i zapadu interesantne teme. Mada, da ga je snimio devedesetih još više bi skrenuo pažnju na sebe. Iako poznat po dramama, Matanić je započeo karijeru socijalnom komedijom Blagajnica hoće ići na more (2000), filmom nastalim na tradiciji čeških komedija kao što su Formanovi Ljubavi jedne plavuše (1965), Gori moja gospođice (1967) i Crni Petar (1964) (sindikati, kolektivi, nižeobrazovani radnici, socrealizam, komunizam), Almodovarovih komedija kao npr. Žene na rubu nervnog sloma (1988), Šta sam uradila da zaslužim ovo (1984) i Mračne navike (1983) (žene kao nosioci radnje, prenaglašavanje ženskih osobina, empatija ka tzv. malim ljudima, histerija, jarke boje, osobito crvena) i na Grlićevoj kultnoj komediji U raljama života (Matanićeva glavna junakinja Barica po mnogo čemu slična je Grlićevoj Štefici, Barica uslovno rečeno može biti odgovor šta se zbilo sa Šteficom desetak godina kasnije). A ono što je originalno Matanićevo, neovisno od trendova i tradicije je to što prikazujući propadanje jedne samoposluge, kao i njene radnice, šefa i mušterije, zapravo govori o raspadu komunističkih zemalja, ali i moralnih normi. Mislim da duh ovog filma mogu razumeti ne samo ljudi iz Hrvatske ili bivše Jugoslavije, već iz bilo koje evropske eks komunističke zemlje, sve one države u kojima je došlo do sudara komunizma i kapitalizma, uključujući sveopštu otimačinu i grabljivost, kao i nesnađenost onih naivnijih, nešto što zovemo tranzicija i što na Balkanu nije proces nego stanje. Skrenuo je pažnju regiona filmom Fine mrtve djevojke (2002), dramom sa crnohumornim začinima. Možda zato što je u središtu jedna stambena zgrada na periferiji Zagreba sa svojim opskurnim stanarima, pored pruge gde stalno prolaze vozovi, a oni ostaju, zgrada koja može biti metonimija ne samo Hrvatske i njenog društva, već bilo koje zemlje u regionu i Balkanu. Posleratni i postkomunistički period. Carstvo periferije i patologije koje nam se predstavlja kao moral, tradicija i patriotizam. A, zapravo, maska za različite devijacije i surovost. Bilo kakva različitost se anatemiše. U stadu sam, dakle postojim. Hipokrizija Matanićevih antijunaka koji „sude“ u filmu Fine mrtve djevojke ista je ona hipokrizija u Tolstojevoj Ani Karenjinoj, Hanekeovoj Beloj traci, Vinterbergovom Lovu… Ali ono što je najznačajnije iz objektiva Dalibora Matanića je Sto minuta slave (2004). Lirizovana biografija hrvatske slikarke Slave Raškaj (1877-1906) koja je bila gluhonema i šizofrena. Ovakvo nešto još nije viđeno, te slike, reči, detalji… Govori nam tu Dalibor o Slavi i slavi, ali i o malograđanštini, blaziranim umetnicima, primitivnoj provinciji, perverznim mentorima, lažima i lepoti. Moto je pitanje “Da li zrak ima boju?”. Kino Lika (2009) je jedini Matanićev film koji se u celosti odigrava na selu gde on uz pomoć dva junaka ometena u razvoju mladića Mikea i devojke Olge nam daje gorku viziju hrvatskog sela.

Dala sam jedan mikropregled i svoje viđenje, a vreme će biti vrhovni sudija, kao i uvek.

 

 

 

 

 

Advertisements