Tražio sam sebe ne bih li se upoznao, jer upoznati sebe znači imati sebe. U kasnom pubertetu stalno sam sebi postavljao isto pitanje: ko sam ja? Do rešenja sam dolazio postupno. Prvo sam pomislio na Dekarta: „Mislim dakle postojim“. U toj rečenici pronašao sam vlastito objašnjenje postojanja, sasvim različito od Dekartovog racionalističkog stava. Mišljenje je isto što i postojanje što znači da čovek nije ono lice, nos, uši po kome ga svi prepoznaju nego je svoja misao. Telo je samo zembilj u kome se kriju sve te umne voćke da se ne bi rasule. Lice bude i prođe, samo misao ostaje večna. Čak ni reč, jer je ona onomatopeja misli. Po ovom objašnjenju ja nisam dete svojih roditelja, ja sam sopstveni sin. Ja sam rodio svoju misao. U kakvoj je vezi pojedinac sa kosmosom? To je još jedno pitanje koje me je interesovalo i na koje sam pokušao pronaći odgovor. Možda kosmos nije beskraj? On je utroba nekog džina, a naša planeta je ćelija. Čovek je ćelija – osnovna jedinica živog bića (planete Zemlje). Ako je naše telo membrana onda je reč jedro, a misao jedarce. Možda smo mi sami planete. Kako definisati kosmos?  Kao mali ili kao veliki? Koncentrišući se na čoveka pojedinca i zavirivši u sve pore njegovog života shvatamo da je kosmos fizički mali čim se može sagledati u čoveku. Ali obrativši pažnju na njegove emocije i mišljenja shvatamo da je taj kosmos ipak veliki. Sa druge strane ako sagledamo u mislima nebeski beskraj i planete logično nam se nameće zaključak da je to kosmos. I to baš veliki kosmos. Međutim, ni planete ni beskraj ne mogu misliti i osećati što nas ipak navodi da veličinu takvog kosmosa sagledavamo kao minijaturnost.

(…)

Čovek je ipak samo čovek i da bi bio kompletan mora da živi u skladu sa tim.

Advertisements