Proživljavala sam svoju sentimentalno-plačnu fazu, mada mi je jako dosadila, kraj, joj, nažalost, nisam nazirala.

Jednog popodneva sve mi se učinilo besmisleno, nisam mogla više da sedim u sobi. Izašla sam iz stana, šetala ulicama bez jasnog cilja. Šetnja mi je uvek smanjivala napetost i nervozu, toga sam bila svesna, zato dugo nisam htela da stanem, čak kad mi je znoj ovlažio pazuh, leđa i čelo; nisam htela da prekinem šetnju.

Kada već više nisam mogla da hodam, kada su noge otkazale poslušnost umu, sela sam na tamnozelenu klupu na Kalemegdanu. To što je park pust prijalo mi je, i budilo u meni iluziju da je park samo moj. Još jedna varka apsolutne ljubavi.

Dan se polako topio postajući tmina, vetar je grane povijao tako da liče na neki pomamni južnoamerički ples, lišće je treperilo ko na dairama. Vetar se igrao i sa mnom, činio je da mi pramenovi kose lepršaju po zraku.

Sklupčala sam se i rukama obgrlila kolena. Plakala sam tad nemo i produktivno, okean suza izlivao se iz mene, a sa zrncima soli napuštala me je i tuga. Proteklih dana kiša je sumanuto padala, kapi su bile sjedinjene u pljusak, armada kapljica pretvorila se u okean, izlit s neba kao okupator. Nojev potop.

Uprkos polutmini i suzama, mogla sam lako da primetim da su, u valerskom smislu, u parku zastupljene sve nijanse smeđe i zelene, ali je ipak dominantna žuta. Boja melanholije. Zapravo, ono što je jasno određivalo park bilo je upravo to žuto. Konture žutg ocrtalle su se i u mojoj duši; tačnije, žuti vez načinjen od melanholičnog konca. Htela sam da krenem kući, ali neka nevidljiva sila nije mi dala da odem. Osećajući svu svoju nežnost u punoj snazi plakala sam i nogom tapkala po tlu prekrivenom neobičnom smešom razvodnjene zemlje, mokrog lišća, raznih otpadaka i poneke travčice koja se mukotrpno probijala želeći da ugleda svetlost dana. Pogled sam usmerila ka nebu prošaranom ukrštenim, paralelnim, samostalnim granama. Posmatrala sam prizor koji je gubio logiku neba i grana, prizor koji je obrazovao likove nekih nepostojećih, ali meni duševno bliskih ljudi.

Vodila sam neme razgovore sa tim nepostojećim bićima. Akumulisane slojeve nedorečenosti, željna tebi da podarim – podarila sam njima.

Izgradila sam, tako, jedan sasvim nov svet na prostoru jednog parka. Nije li to možda veštičija sposobnost preobraćanja svetova? Pitala sam to sebe, ali pri pogledu na okolnu krasotu, pitanje se raspršivalo na sitne čestice, mikročestice… i potpuno gubilo smisao.

Imala sam tako svoj park, svoj svet, svoju planetu, suverenu, sa sopstvenom težinom i atmosferom. Osećala sam miris žutog i, začudo, taj žuti miomir prijatniji je od bilo kog parfema.

Njihanje grana, treperenje lišća i zviždukanje vetra predstavlja svojevrsnu muziku parka. Moja duša i park komozitori su tih eteričnih tonova. Zvučni doprinos daju i ptice. Koncert parka takođe odiše svrhom žutog.

Sve se uzburkalo, stopila sam se sa parkom, sva čula, sjedinjena u vrtlogu žutog, pretvorila su se u imaginarnu tačku skućenu u mojoj duši. Istovremeno sam osećala i sreću i tugu. Činilo mi se da ću prepuknuti od prožimanja te dve suprotnosti koje imaju zajedničku tačku. Onako zažarena i hladna, rumena od unutrašnje vatre i bleda od hladnoće, i na bol i na uživanje reagovala sam isto; plačem. Možda je to dokaz da uživanje i bol imaju dosta toga zajedničkog. Žena se u najvećim mukama porađa da bi posle produkt te muke bila njena najveća radost.

Veoma sam se iznenadila kada sam osetila da nešto lagano lupka po mom ramenu. Pomislila sam kako mi se učinilo, ali taj materijalni kontakt ponovio se. Ljutimo me je to ometanje ritualnog „razgovora“. Činilo mi se da lupkanje narušava harmoniju parka.

Lenjo i nezainteresovano okrenula sam glavu.

Očekivala sam prosečnu ljudsku priliku, ali ono što sam videla delovalo je na mene kao da sam u najmanju ruku videla kentaura. Ono što sam videla imalo je čovekoliku primesu, ali nije nalikovalo ljudima koje imam priliku svakodnevno da viđam.

Bili su to momak i devojka vrlo ekstravagantnog izgleda. Stajali su iza klupe. Kada sam se okrenula u prvobitni položaj oni su, svako sa svoje strane, , obišli klupu tako da su uskoro stajali tik uza me, tačnije – preda mnom.

Ništa ne osećam sem čuđenja. Čak ni strah. U početku samo to, i ništa više. Osmotrila sam ih. Oboje su bili ćelavi, izbrijane glave, sem na potiljku – tu im je rastao rep.; razlikovali su se po tome što je kod momka rep bio duži, napola presavijen, i tako zavezan. Ne pamtim kakvu su boju očiju imali, ali bez obzira na tu omašku, uočila sam da imaju istovetan tup pogled sličan mrtvom pogledu slepih ljudi. Gledali su u mene, ali kao da gledaju koroza me. Pomislih da su možda slepi, ali se brzo uverih da grešim.

Nosili su neku čudnovatu odeću, neke ljubičaste odore ispod kojih je bio istobojni džemper. Na nogama su nosili kožne patike. Ličili su na pripadnike nekog primitivnog azijskog plemena.

Pogled sam usmerila ka momku. Sem usijane ćele i repa na potiljku, uočavam visoko čelo i belo lice, do srži izbrijano. Po donjem delu čela i gornjem delu nosa izmazano je nešto belo. Izgledalo je kao mrlja od krečenja.Kad bolje pogledah, uočih kako je to „belo čudo“ namenski stvoreno, da je oblikovano i proporcionalno. Namena mi nije bila jasna. Lice mu je sraslo sa ćelom i čelom tako da mu je glava ličila na ogromnu loptu sa nacrtanim očima.

Devojka je bila premršava: tanjušne koščice smeštene u mlečnobelu kabanicu kože. I dan danas se čudim kako su se ti štapići održavali u uspravnom položaju. Njeno lice je jednolično, bez smeha, gneva, čuđenja, bez bilo kakvog ljudskog izraza. Liči na prepariranu životinju koja daje iluziju živosti. Najdominantniji na licu bio je nos, tako da mi je ona cela ličila na čulo mirisa. Reljefnost njenih grudi je neznatna. Vrat joj je uzak i dugačak, liči na vrat kakvog pernatog stvorenja.

U jednom trenu pomislih kako su možda pobegli iz duševne bolnice. Potencijalni šizofrenici.  Obrisala sam suze od pređašnjeg plača i mirno, što sam mirnije mogla, uptah:

– Ko ste vi?

Uz blagi osmeh, koji je takođe bio prepariran, skoro istovremeno su rekli:

– Mi smo tvoji prijatelji i želimo ti dobro.

Tad sedoše na klupu na kojoj sam ja sdela, i to momak sa moje leve, a devojka sa desne strane.

Strah me je polako plavio kao groznica. Panično sam ustala sa klupe i izgovorila:

– Ali ja vas ne poznajem, kao ni vi mene! Kako onda možete da mi budete prijatelji?

– Da li uopšte iko ikog poznaje na ovom svetu? Upita momak.

– Mi smo zaista tvoji prijatelji, reče devojka.

– To su gluposti! Recite mi šta hoćete od mene?

Osećala sam kao da gubim dah, i glas, kako sam nesposobna da vrisnem, sve zbog straha. Drhtala sam. Ne sećam se njihovog odgovora.

Počela sam da bežim. Trčala sam nasumice, kući, ignorišući fizički bol, blato i činjenicu da me ovo dvoje ne jure.. Bila sam kao Militijad koji žuri da javi kako su Atinjani pobedili Persijance.

https://www.kupindo.com/Beletristika/39915783_Vulkan-sa-ledenog-brega-Aleksandra-Lalic

Advertisements