…kad zaklopim oči, progledam. Pojedini mišljahu da crnilo markirano zelenim, žutim i crvenim štraftama nije ogledalo, ali ne postoji istinitije ogledalo od onog sa unutrašnje strane kapaka. Kad zaklopim oči, ugledam afričku prašumu i u njoj Crnog Pantera. On živi u divljini, divlji je, ali nije divljak. Zoolozi kažu da je mesožder, ali on je mesojed. Ova dva pojma nisu sinonimi – Panter je esteta. Crni Panter je nastao tako što je vetar oplodio vatru. Krv mu protiče hodnicima poput planinskog brzaka – istovremeno, njegova radost i pečal. Zato je sposoban na zversku spirepost i detinju nežnost. Da bi pomirio te svoje oprečne strane ogrebe samog sebe i kandžom umrljanom krvlju piše pesme. Ima nekoliko strahova. Najviše se plaši zoološkog vrta, jer kavez je za njegovu rasplinutu prirodu grobnica. Panter je uvideo jednu cikličnu radnju koja ga strašno uznemirava: svakog jutra sunce mu obasja glavu, potom leđa, pa ga više ne obasjava da bi na kraju nestalo, ustupivši mesto tami. Sutradan biva isto. Prekosutra – opet isto. Crni Panter se od svega najviše boji da će tama postati večnost. Pomisao, da će, možda, doći trenutak kada će sunce izostati u toj kružnoj kretnji Panteru ne da mira. Kad je strah neizdrživ, on opet kandžu umoči u krv i piše pesme…

Objavljeno u zborniku Najkraće priče 2009, Alma

http://www.alma.co.rs/lib/savremena/savremena.html#najkrace9

Advertisements