UVOD

Već dugi niz godina pogledam u proseku jedan film dnevno. Filmovi su moja ugodna navika, kao kafa, knjige, šetanje i još štošta iz široke palete zadovoljstva – samo jedna mrva hedonizma, filozofskog pravca kom težim.

Pojedini filmovi u meni izazovu ambivalentan utisak ili osećanja. I treba mi vremena da ih negde smestim. Ono što je bitno je da fimovi izazovu nešto i da pokrenu neki misaoni ili emotivni ili ini proces u biću.

Jedan od tih fimova koji je nakon prvog gledanja izazvao  ambivalentne utiske je film Abdelatifa Hešiša Plavo je najtoplija boja koji je dobio Zlatnu palmu za 2013. godinu.

Ne verujem u objektivnost umetničkog dela, te je zato moj pristup u ovom tekstu krajnje subjektivan: postoji drvo po sebi i moj doživljaj drveta. Kakvo je drvo zavisiće u velikoj meri od toga ko ga gleda.

POETIZOVANO „NIŠTA“

Plavo je najtoplija boja odgledala sam prvi put odmah nakon što se pojavio na mreži i za tri sata, koliko traje film, sve vreme sam očekivala neki konkretan spoljni okidač, takozvani saspens, koji će pokrenuti radnju, ali on je izostao: u ovom filmu nema ratova, Hitlera, Staljina, Trampa, Putina i Miloševića, migrantske krize, niko nije mučen, ubijen, pokraden, nema sukoba dece sa roditeljima, nema sveštenika pedofila, automobili ne jure, vanzemaljci nas ne pohode, nema vampira i zombija i nema apokaliptičnih pretnji. Film Plavo je najtoplija boja je film „ni o čemu“ i ne kažem to pežorativno.

U osnovi zapleta, ako uopšte možemo da govorimo o zapletu, je  melodramatski siže gde su u središtu tinejdžerka Adel (Adel Egzarkopulos) i njena, prvo fascinacija, a potom i veza sa studenticom Emom (Lea Sejdu), u vremenskom razmaku od nekoliko godina.

Neki bi ovaj film svrstali u kvir filmove zato što je u središtu odnos dve devojke. Meni je taj pojam „kvir“ previše apstraktan i veliki sam protivnik da filmovi dobiju manjinski predznak i etiketu zato što verujem u univerzalnost umetnosti. Ne postoji žensko pero, već samo književnost. Nema lgbt filmova, ima samo filmova. Nema crnačke umetnosti, ima samo umetnosti.

Određeni broj gledalaca zapitao se da li bi film bio dobar, gledjiv i imao toliko publiciteta da je reč o odnosu devojke i momka. Kada bi taj potencijani glumac dobro glumio sa širokim glumačkim dijapazonom, naravno da bi film, takođe, bio dobar i gledljiv. Možda ne bi dobio toliko publiciteta, ali ne možemo njegovu estetiku svesti na senzacionalizam i uspeh opravdavati time što nam pokazuje vezu dve devojke. Ljubav je ljubav. Lepota je lepota. I film je film. Filmovi kao Titanik (1997), Sibirski berberin (1998), Čudesna sudbina Amelije Pulen (2001), Čitač (2008) imaju u središtu muško-ženski melodramatični odnos pa su bili lepo primljeni i od publike i od kritike.  Zato se ne slažem sa onima koji kažu da je ovaj film aktuelan samo zbog  toga što se bavi vezom između dve devojke.

Neki kažu da je ovo film i o odrastanju, sa čime se ja delimično slažem. Motiv odrastanja postoji, ali ne bih ga ja sad svrstavala u tzv. kaming ejdž filmove. Jer isto kao što mi je preuska odrednica kvir film, tako mi je i to kaming ejdž.

Teško je opisati radnju ovog filma zato što nema čvrsto dramaturško uporište, već je više sastavljen iz fragmenata. I ti fragmenti, ili bolje rečeno pasaži, nemaju nikakav objektivni značaj, ali su izrazito bitni glavnoj junakinji Adel. I ona je upravo mera toga šta će se u filmu prikazati. Svaki snimljeni deo je bitan za Adel i zato je tu.

Čitalac ločigno može da postavi pitanje zašto bi neko snimio film „ni o čemu“, zašto bi neko nagradio film „ni o čemu“ i zašto ja sad pišem o filmu koji govori „ni o čemu“?! Prvi put kad sam ga odgledala osetila sam sa jedne strane to „ništa“, a sa druge snažan utisak.

KRUPNI PLAN I TRIJUMF GLUME

Kada sam drugi put, bez očekivanja spoljnih okidača, odgledala film delimično sam pronikla u tajnu, zato što je lepota ovog filma to što glavne glumice uz pomoć reditelja divno dočaravaju to „ništa“, razobličavaju ga i pretvaraju u „nešto“. Glumice su izrazito prirodne i njihova gluma i reditelj koji je umeo „da iskoristi“ tu glumu su zaslužni za uspeh filma. U slučaju da je angažovao samo malo manje talentovane glumice od ove dve ili, prosto, glumice koje imaju drugu boju glume, možda film ne bi bio promašaj, ali bi imao neku drugu boju. Ne bi bio topla plava.

U ovom filmu ima dosta krupnih planova lica. Baš kao i kod Bergmana. Samo, retki su glumci koji imaju tako rečito lice kao Liv Ulman, Ingrid Tulin i Maks von Sidou, Bergmanovi glumci. Adel ima snagu pomenutih. Kažu da je najbolja ona šminka koja se ne vidi, koja samo ulepšava. Tako je najbolja i gluma bez glume, gde glumci ostavljaju utisak da su to, zaista, oni, a ne izrežirani i odglumljeni lik.

Postoji u Bergmanovom fimu Persona (1966) scena kada se dečak približi platnu i dodiruje rukama usnimljeni lik svoje majke na njemu, gde se briše granica između filma i stvarnosti. Ta neposrednost postoji i u fimu Plavo je najtoplija boja.

ADEL

Adel je devojka „iz komšiluka“, neko ko je prisutan ne samo na ulicama francuskog grada Lila, gde se odvija radnja filma i gde je sniman, već i na bilo kojoj drugoj tački zemaljske kugle. Mi je vidimo kako juri na autobus dok ide u školu, kako se umaže dok jede, kako plače, kako vodi ljubav, kako šeta, kako sedi na časovima književnosti i prati čas… Lik Adel ostavlja utisak introvertne i ćutljive osobe i njen duh, dušu i karakter gledaoci uočavaju posredstvom krupnog plana i njenog rečitog lica i očiju, ali i pokreta i poza dok sedi i hoda.  Mi ne saznajemo ko je ona iz njenih fejsbuk statusa i brbljanja, već, upravo putem neverbalne komunikacije, na osnovu onoga šta posmatra i kako reaguje na viđeno.

Ona je proždrljiva i stalno jede, ali u ovom filmu ta proždrljivost samo je metafora za njenu opštu nezasitost: kao što je večito gladna hrane, gladna je i knjiga, prirode, ljubavi i strasti. Drago mi je što reditelj junakinjinu strastvenu prirodu i požudnost nije prikazao pomoću jake šminke i izazovnog ponašanja, već preko hrane. Nije redak slučaj da se pribegava u lošim filmovima prešminkavanju glumica, uz neizostavni deo koji je postao opšte mesto, a oličen je u pitanju „Za koga si se ti to namontirala?“. Adel se ni za koga ne montira, ona je takva kakva jeste, prirodna i spontana.

Njene ruke su kao ruke deteta i lice je lice deteta kad se umaže dok jede. Ona tek treba da se obriše. Pretvara se u ženu i još nije stigla da ukloni ono dečije iz sebe.

Svako ko ima bar malo onog voajerskog u sebi (ne mislim direktno i bukvalno) posmatra ljude oko sebe, one koje sretne na ulici, za nekoga se i zapita „ko je, zaista, ova osoba?“.  Plavo je najtoplija boja je pokušaj odgovora i zamišljena predstava ko je ta Adel koja svakodnevno trči na autobus dok jede svoju čokoladicu.

Gledalac je Adelina senka nadvijena nad njom šta god ona da radi.

EMA

Ema je ultra moderna, neko ko sebe doživljava kao umetnika. Studentkinja završne godine na umetničkom fakultetu, odsek za lepe umetnosti. Za razliku od Adel, ona je društvena i komunikativna. Ali sadržajnije i istinitije govori Adelino lice nego Emine reči. Kao što  njena plava kosa (morski plava) deluje izveštačeno i njena osećanja su, kako se stiče utisak, površna i kratkotrajna. Ako je Adel priroda, Ema je stvorena konstrukcija kao most ili zgrada. Čini se da su joj jedino odistinski bitne vlastite slike i reputacija. Njena vatra je ambicija.

…SA POENTOM

Bilo je dosta rasprava o tome da li u ovom filmu ima prave ljubavi. Meni nikada nisu bili jasni izrazi kao „prava ljubav“, „dobra muzika“ i „knjiga sa poentom“. Ne znam kako se prava ljubav razlikuje od neprave i misterija je šta je za koga ljubav. Bilo bi zanimjivo napraviti javnu tribinu gde bi svako izložio svoje viđenje ljubavi – verujem da koliko bi bilo učesnika, toliko bi bilo i teorija. Ako je nešto konačno ne znači da nema neku svoju lepotu. To što je Adel godinama patila za Emom i bila u nekom melanholično-depresivnom stanju, distancirana od ljudi, kako film sugeriše, govori da njena osećanja nisu bila površna.

BIG BENG

Deo javnosti bio je skandalizovan scenama vođenja ljubavi zbog eksplicitnosti i dužine. Veoma ih je brinulo što u filmu koji traje tri sata ima čitavih deset minuta vođenja ljubavi. A zgražavanje nad izrežiranom i montiranom scenom je usledilo u vreme kada se na dnevnom nivou aplouduju i daunloduju terabajti pornografije, namenjene vrlo nijansiranoj paleti potrošača brinući da svaka glad bude utoljena.

Ako nas film kao nadvijenu senku vodi kroz Adelin život, sasvim je opravdano da nam pokaže i njenu intimnu stranu. Ljubavne scene su ovde sasvim prirodne, nisu same sebi cilj, već su doprinos umetničkoj istini.

Postoje u svetskoj kinematografiji drame koje obiluju scenama seksa i po dužini i eksplicitnosti, počevši od filma Niske strasti (1992), Šunka šunka (1992), Kresni me (2000), Intimnost (2000), Pijanistkinja (2001)… Za Trirove filmove Antihrist (2009) i Nimfomanijak (2013) čak su i porno dubleri angažovani.

Imali smo razvojni put ljubavnih scena, imamo terabajte pornografije i onda čujemo hor zabrinutih puritanaca kojima smetaju ljubavne scene u 21. veku.

Ingrid Tulin je u Bergmanovom filmu Tišina (1963) skandalizovala gledaoce scenom masturbacije, što je izazvalo bes određenog dela javnosti. Iste one javnosti čiji potomci se sad kunu u Bergmana.

PRVI SUSRET

Kada Adel prvi put ugleda Emu, u jednom slučajnom susretu na ulici, u trajanju manjem od jednog minuta, ne dešava se objektivno ništa bitno, ali mi vidimo po njoj da ju je taj susret na neki način uznemirio i veoma uticao na nju. Približio ju je sebi samoj i vlastitim htenjima. Nije Ema ni čarobnica, ni vračara pa da je uticala na nju, one se u tom momentu ni ne poznaju, već je svojom pojavnošću probudila u njoj neko stvorenjce koje je do tada spavalo. Ostaje pitanje da li se to stvorenjce možda zove Strast ili nekako drugačije. Ali da bi zmaj izašao iz bačve, osim vode, potrebno je da zmaj bude u bačvi. Sa tim želim da kažem da Adel baš to stvorenjce kojim slučajem  nije imala u sebi, nikada Ema u njoj ne bi izazvala toliki potres. Kao u raspravama oko rijalitija i gej parade. Ne može rijaliti uticati da gledalac postane agresivan, niti gej parada da neko postane gej, ako taj neko ko gleda, to već nema u sebi, u prvom slučaju izraženu agresivnost, a u drugom istopolne sklonosti. To važi i u obratnom slučaju: kada bi Pink po deset sati dnevno emitovao klasičnu muziku ne znači da bi ljudi postali produhovljeni. U kontekstu filma, Ema je bila „okidač“ ili bolje rečeno „prekidač“ koji je pokrenuo proces osvetljavanja mračne sobe u kojoj je Adel do tada samo tumarala.

ZGRABLJENI TRENUTAK

Plavo je najtoplija boja obiluje kadrovima koji liče na impresionističke slike. U jednoj sceni Adel i Ema sede u parku, na klupi, u impresionističkom ambijentu gde dominiraju svetle boje. Tada Ema crta Adel koja joj pozira. Pričaju o tome šta im je važno u životu, o Sartru, Bobu Marliju… Zatim ćute. Čuje se zvuk automobila iz daljine, šuštanje lišća i zvuk koji proizvode pokreti olovke po papiru. Ne dešava se ništa bitno, ništa što pokreće radnju, ali reditelj i glumice nam dočaravaju „zgrabljeni trenutak“, uveravaju nas da gledamo onaj savršeni, renesansni, carpe diem momenat. I kad se ljube, u pozadini je sunce koje, kad im se glave malo razdvoje, „pojavljuje se“ između glava i zaslepljuje gledaoce. Ne moram ni da napomenem koliko bi sve opisano bilo patetično da su glumice i reditelj drugačiji.

NATURALIZAM

Scena svađe tako je realistična kao da je ne gledamo na filmu već kao da gledamo u durbin usmeren ka susednoj zgradi. Nema robotizovanih treptaja i glicerinske suze koja, na suzi nesvojstven način, curi niz podočnjak. Sve je burno, vatreno i uverljivo.

VREME KAO SUDIJA I DŽELAT

Ovom filmu (kao i drugim filmskim i umetničkim delima) presudiće vreme. Ono će ga ili priznati ili giljotinirati. Činjenica  da je o njemu napisano mnogo recenzija i da su  mnogi  gledaoci ostavili neki komentar na internetu, govori da ih se jedan ovakav film tiče. Čak i oni koji imaju izrazito negativan stav ostali su uz film tri sata i nisu prekinuli gledanje.

Bilo je i drugih kanskih dobitnika, ali nisu svi izazvali ovoliku pažnju.

Šta će vreme kazati – videćemo. Vreme je jedini objektivni kritičar, ni dobar ni loš, samo istinit.

http://pulse.rs/plavo-je-najtoplija-boja/